Рањено сунце

Стигла је вест о смрти Јасне Тијардовић Поповић, коју с правом и разлогом представљају као „истакнуту историчарку уметности, кустоскињу и ликовну критичарку”. За мене је Јасна Тијардовић била и остала један од светлих, лепих ликова из детињства, па ме ни све те озбиљне титуле које могу и одбојно да делују на дечји свет нимало не онеспокојавају.

Јасна је отишла пре неки дан, у 76. години живота. Била је Сплићанка, рођена 1947, неколико година млађа од моје мајке, захваљујући којој сам Јасну и имао прилику да упознам и да у њеном друштву проведем тренутке које ни ликовно ни емоционално не заборављам, а првенствено у вези с Музејом савремене уметности и  Ушћем, не овим тржним центром, него комплетним оним травнатим, дивљим и дивним простором који сад више не изгледа онако како је до не тако давно изгледао.

Јасна је седамдесетих година блиско сарађивала са групом уметника у којој су, поред осталих, били и моји другари Ера Миливојевић и Неша Париповић. У тој екипи су, осим њих и Зорана Поповића, били и Раша Тодосијевић и Марина Абрамовић.

Код Јасне је било нечега што заиста уме да умири човека – дете кад се сусреће с људима из света уметности: била је топла, срдачна, пријатна, лепа и нормална жена с којом сам се осећао као да ми је тетка или ујна, жена што је на веома сложеном и богатом лицу увек имала довољно прелива за осмех и за неку обичну, а нежну и ведру реч.

Сећам се како ме је мајка водила код Јасне Тијардовић у Музеј савремене уметности, који је она водила тад, средином и у другој половини седамдесетих прошлог века. И сећам се тог обиласка музеја, који је у том моменту био празан, то јест била су ту дела, али није било посетилаца, и како нам је Јасна неоптерећено, као кустос-домаћица, без стручних егзалтација и неразумљивих речи, причала о томе шта је ово, шта је оно, шта још треба да јој стигне, како би то тек требало да изгледа...

Дружили смо се и у Котежу, где је моја мајка извесно време живела, и увек кад би се Јасна појавила, ја сам, као дете и момчић, осећао исту топлину и то нешто, ето, као да је неко озбиљно, можда и рањено, а радосно сунце ушло у наш свет.