Ranjeno sunce

Stigla je vest o smrti Jasne Tijardović Popović, koju s pravom i razlogom predstavljaju kao „istaknutu istoričarku umetnosti, kustoskinju i likovnu kritičarku”. Za mene je Jasna Tijardović bila i ostala jedan od svetlih, lepih likova iz detinjstva, pa me ni sve te ozbiljne titule koje mogu i odbojno da deluju na dečji svet nimalo ne onespokojavaju.

Jasna je otišla pre neki dan, u 76. godini života. Bila je Splićanka, rođena 1947, nekoliko godina mlađa od moje majke, zahvaljujući kojoj sam Jasnu i imao priliku da upoznam i da u njenom društvu provedem trenutke koje ni likovno ni emocionalno ne zaboravljam, a prvenstveno u vezi s Muzejom savremene umetnosti i  Ušćem, ne ovim tržnim centrom, nego kompletnim onim travnatim, divljim i divnim prostorom koji sad više ne izgleda onako kako je do ne tako davno izgledao.

Jasna je sedamdesetih godina blisko sarađivala sa grupom umetnika u kojoj su, pored ostalih, bili i moji drugari Era Milivojević i Neša Paripović. U toj ekipi su, osim njih i Zorana Popovića, bili i Raša Todosijević i Marina Abramović.

Kod Jasne je bilo nečega što zaista ume da umiri čoveka – dete kad se susreće s ljudima iz sveta umetnosti: bila je topla, srdačna, prijatna, lepa i normalna žena s kojom sam se osećao kao da mi je tetka ili ujna, žena što je na veoma složenom i bogatom licu uvek imala dovoljno preliva za osmeh i za neku običnu, a nežnu i vedru reč.

Sećam se kako me je majka vodila kod Jasne Tijardović u Muzej savremene umetnosti, koji je ona vodila tad, sredinom i u drugoj polovini sedamdesetih prošlog veka. I sećam se tog obilaska muzeja, koji je u tom momentu bio prazan, to jest bila su tu dela, ali nije bilo posetilaca, i kako nam je Jasna neopterećeno, kao kustos-domaćica, bez stručnih egzaltacija i nerazumljivih reči, pričala o tome šta je ovo, šta je ono, šta još treba da joj stigne, kako bi to tek trebalo da izgleda...

Družili smo se i u Kotežu, gde je moja majka izvesno vreme živela, i uvek kad bi se Jasna pojavila, ja sam, kao dete i momčić, osećao istu toplinu i to nešto, eto, kao da je neko ozbiljno, možda i ranjeno, a radosno sunce ušlo u naš svet.