Чеси у Београду

Формирано пре 120 година, Културно-просветно друштво Чеха и Словака у Београду данас броји 58 чланова, чије се активности одвијају у скученом простору некадашњег Чехословачког дома у Улици Светозара Марковића 39. Упркос називу, оно је од почетка окупљало готово искључиво Чехе.

Када је четвороспратно здање Чехословачког дома било отворено 28. октобра 1928. године, на десетогодишњицу оснивања Чехословачке Републике и на четрдесетогодишњицу оснивања Друштва, свечаности су присуствовали многи угледници, уз остале и заступник владе Чехословачке Јан Шебу, југословенски министар просвете Милан Грол, председник САНУ Слободан Јовановић, председник београдске општине Коста Кумануди, а изасланик краља Александра Карађорђевића био је генералштабни потпуковник Зеленика.

У то време, на челу Друштва налазио се Рихард Шкарка, заменик директора Прашке банке у Београду. Ова финансијска установа је имала одлучујућу улогу у градњи Дома, а велика новчана помоћ пристигла је и из Чехословачке.

Саграђен на једанаест ари плаца, Чехословачки дом је имао велику салу са бином, бифе, ресторан и библиотеку, као и станове за учитеље, јер је у овом здању почела с радом и Чешка основна школа.

По речима Вука Петровића, данашњег председника Културно-просветног друштва Чеха и Словака у Београду, отварање Дома био је најзначајнији догађај у историји Друштва. У оно време бројало је око 270 чланова, а Дом је врло брзо постао омиљено место окупљања, не само Чеха, већ и Београђана, јер су ту организоване разне манифестације, приредбе и велелепни балови.

Када је оснивано, 28. октобра 1888. године, Друштво је носило назив Чешко друштво Лумир у Београду.

Од Вука Петровића сазнајемо да је Лумир било име певача који је у 15. веку певао чешку епску народну поезију у десетерцу. Због структуре тих песама има и тумачења да су их писали српски калуђери избегли из Србије пред Османлијама.

Чеси су, иначе, почели да пристижу у Србију у већем броју после 1848. године, у потрази за бољим животом и већом слободом, јер је Србија у то време, осим Русије, била једина слободна словенска земља, а били су јој неопходни стручни радници свих профила.

Међу првима су стигле чешке занатлије, а онда банкари, индустријалци, лекари, архитекте и уметници. Највише их се скрасило, што је разумљиво, у Београду, али су настањивали и варошице у Поморављу и источној Србији.

Друштво Лумир је основано у хотелу „Бајлони” код београдске железничке станице, где су биле његове просторије све до 1914. године. До тада је највећи број пристиглих Чеха већ примио српско држављанство и прешао у православље, а у Првом светском рату многи чланови Друштва дали су живот за слободу нове домовине.

У току рата је страдала целокупна архива Друштва, а његово руководство било је принуђено да и архиву насталу у периоду од 1918. до 1941. године спали дан пре него што су немачке трупе ушле у Београд. 

Од распада и окупације Чехословачке 1939. године, у Београд и Србију стигло је, наиме, много избеглица, чијем збрињавању је Друштво посвећивало највише енергије. Бројне избеглице, међу којима је било много Јевреја, смештене су управо у зграду Чехословачког дома, што је додатно утицало на спаљивање архиве Друштва.

Током Другог светског рата окупатор је Чехословачки дом претворио у Немачку школу, а по одмах по окончању рата, друштво је обновило рад. Већ 1946. стартовала је Чешка основна школа коју је те и наредне године похађала и Јана Марија Корбелова, познатија као Мадлен Олбрајт, јер је њен отац био тада амбасадор Чехословачке у Београду.

Иако су до 1950. године многи Чеси напустили Београд и Србију из страха од комунизма, ипак је 1949. забележен највећи број чланова Друштва (556). Потом њихов број опада, финансијска ситуација постаје све тежа, а 1964. године Чехословачки дом је национализован. Друштву старом 120 година остављено је само стотинак квадратних метара простора, у коме се данас обављају све њихове активности.

О богатој и бурној историји Културно-просветног друштва Чеха и Словака у Београду уверљиво сведочи и изложба која је недавно отворена у Међународном културном центру (Теразије 26) у Београду.

Сл. Кљакић