Овлашћења генералног секретара УН

Седница Савета безбедности УН (СБ) посвећена разматрању ситуације на Блиском истоку и палестинског питања, која је сазвана на захтев генералног секретара УН 8. децембра, није – због вета САД – резултирала усвајањем резолуције којом би се успоставио хуманитарни прекид ватре за који су се залагали генерални секретар и већина чланица СБ. Оно што је специфично за ову седницу јесте то што се генерални секретар, први пут у пракси СБ, у свом писму од 6. децембра (S/2023/962), изричито позвао на чл. 99 Повеље, који му даје овлашћење да може да скрене пажњу СБ на „свако питање које по његовом мишљењу може да угрози очување међународног мира и безбедности”. Изричито је нагласио да жели да скрене пажњу СБ на питање које, по његовом мишљењу, може да погорша постојеће претње очувању међународног мира и безбедности и, као ургентно питање, поновио свој апел да се прогласи хуманитарни прекид ватре.

Колико је нама познато, у досадашњој пракси УН генерални секретари су углавном избегавали да користе ове прерогативе из чл. 99, који се често дефинишу као „политичка функција”, јер генералног секретара, по неким тумачењима, доводе у раван земље чланице УН или чак 16. члана СБ. Док земље чланице могу да скрену пажњу СБ, само на „спорове” или „ситуације”, дотле генерални секретар има дискреционо овлашћење да то учини са „сваким питањем” које по његовом мишљењу може да угрози очување међународног мира и безбедности. А на основу чл. 3 Привремених правила процедуре СБ, председник СБ има обавезу да сазове састанак СБ ако је генерални секретар скренуо пажњу СБ на неко питање у складу са чл. 99.

У пракси СБ најпознатија су два случаја у којима су генерални секретари користили овлашћење из чл. 99, при чему се ипак нису изричито позвали на тај члан. Даг Хамаршелд је 13. јула 1960. у вези са ситуацијом у Републици Конгу упутио писмо председнику СБ (S/4381) у којем је скренуо пажњу СБ на питање које, по његовом мишљењу, може да угрози очување међународног мира и безбедности и затражио хитан састанак исте вечери како би СБ упознао са својим извештајем којим је захтевана хитна акција УН у Конгу. Иако се у писму није изричито позвао на чл. 99, у свом иступању у СБ изјавио је да је то учинио у складу с тим чланом.

Курт Валдхајм се у свом писму председнику СБ од 25. новембра 1979. године (S/13646), позвао на тешку ситуацију која је настала у односима између САД и Ирана (заузимање амбасаде САД у Техерану) и навео да је међународна заједница све више забринута због опасног нивоа напетости између ове две земље која прети миру и стабилности у региону и која би могла да има катастрофалне последице по читав свет. Поводом тога, изнео је да, по његовом мишљењу, постојећа криза представља озбиљну претњу међународном миру и безбедности и на основу тога, „у вршењу своје одговорности по Повељи УН”, затражио да се СБ хитно састане ради тражења мирног решења проблема у складу с принципима правде и међународног права. Ни овде се генерални секретар није изричито позвао на чл. 99, али је из садржине писма било јасно да се, у ствари, на основу тог члана тражи седница СБ.

Из праксе СБ је видно да чланови СБ генерално подржавају ову функцију генералног секретара, што је манифестовано приликом разматрања општих питања јачања улоге УН у очувању међународног мира и безбедности и улоге генералног секретара у области превентивне дипломатије, добрих услуга, посредовања, раног упозоравања и прикупљања чињеница. И сами генерални секретари су се у својим иступањима, извештајима и другим документима, имплицитно или експлицитно, позивали на ова овлашћења, посебно приликом разматрања појединих криза и кризних жаришта, као што су: Корејски рат (1950), Грчко питање (1946), Француски напад на Бизерту (1961), спор Камбоџе и Тајланда (1966), сукоб Гвинеје и Обале Слоноваче (1967), питање Кипра (1974), ситуација у Сребреници (1995) и др.

А што се тиче вета које су уложиле САД, биће интересантно да се види да ли ће бити сазвана посебна седница Генералне скупштине (ГС) у складу с резолуцијом ГС 76/262 од 26. априла 2022. године (усвојеној иначе због вета који је Русија улагала у вези с Украјином), а која даје ГС стални мандат да у року од 10 радних дана откако је вето уложен од стране неке сталне чланице СБ сазове седницу ГС ради разматрања разлога због којих је то учињено.

Братислав Ђорђевић,
амбасадор у пензији, Нови Београд