Муке војних ветерана

Јављам се као војни пензионер, избеглица, државни бескућник, у нади да ћете имати слуха за нашу тешку ситуацију, пошто су сви надлежни органи досад остали недоступни. Јављам се у име више нас који смо по државним наредбама дошли из отцепљених бивших репyблика СФРЈ, често само с оним што смо имали на себи, оставивши породице, пријатеље и сва материјална богатства која смо годинама стицали. Разним државним махинацијама остављени смо по страни и немамо никога ко би се заузео за нас, тако да смо постали потпуно изолована, маргинална група. Наш главни захтев – за решавање стамбеног питања – намерно се пролонгира, заборавља и често иронично коментарише да ће наше стамбене проблеме решити „мајка природа”. То у нашем случају и није далеко од истине, јер нам је просек старости више од 70 година, а стаж чекања на стамбено решење је просечно око 30 година (писац овог текста чека 42 године).

Сматрам да нисмо заслужили овако деградирајући однос, имајући у виду да су многим другим категоријама сличног статуса одавно решени стамбени проблеми. Поставља се питање да ли ће и ова генерација војних ветерана проћи као наши претходници (случај наших славних војвода). Укратко, где смо ми војни ветерани државе Србије, чији смо ми, ко треба да брине о нама? Жалосно је да на крају животног пута не можемо да имамо кров над главом и своју адресу, да живимо као сав цивилизован свет. Сматрам да смо својим свеукупним ангажовањем то заслужили и да држава Србија треба да нам у што краћем времену обезбеди решење стамбеног питања.

Боро Красојевић,
Краљево