Школске клупе иза решетака

Обилић – Основна школа "Бранко Радичевић", у центру Обилића, некада је бројала 750 ђака, а сада има једва двадесетак српске, ромске и бошњачке деце. На прозорима су чврсте решетке, а доскора је и улаз у двориште био опасан бодљикавом жицом. У септембру је скинута, јер се, наводно, безбедносна ситуација поправила. Али, решетке су остале, као у некаквом казамату, усред Обилића, у коме једва да је остало педесетак српских душа (од некадашњих 9.000) и сви су настањени у две зграде из ЈУ програма и у некадашњем Школском центру. Испред су даноноћно на стражи по два словачка војника из састава Кфора, који мотре и на школу.

У рано октобарско јутро стижемо у ОШ "Бранко Радичевић". Нема граје, све је тихо као да у школи нема ђака. Стижемо баш када је реско школско звоно означило почетак другог часа. Иначе, настава траје од пола седам изјутра до поднева. Директорка Радмила Премовић управо се спрема да крене пут Грачанице, која је, поред северног дела Косовске Митровице, једино веће српско насеље у које путују храбри Срби из Обилића. Канцеларија директорке је хладна, каже нам да калорифер не пали, јер је толико бучан, као да тенк кроз канцеларију пролази.

– У осам разреда сада имамо 20 ученика. Ђачким аутобусима их превозе и одвозе из школе. Прати их возило Косовске полиције. Иако до школе нема ни 200 корака, ни ми запослени, а камоли деца, не смемо да долазимо сами. Ја живим у згради која је одмах поред школе, па се понекад осмелим па претрчим тих десетак корака – каже Радмила, директорка школе у којој ђаци не излазе током одмора у двориште, а свикли су да на српском тихо причају, баш као и сви њихови последњих осам година у Обилићу. Од пола седам изјутра, до када први ђак крочи у школу опасану решеткама, до тачно у подне, ни једног српског детета нема напољу.

Говори директорка да их у последње две године Албанци превише не узнемиравају, мада су пре три недеље поломљена прозорска стакла у оном делу школе који гледа ка улици. Једини компјутер који имају у школи смештен је у њеној канцеларији. Летос су провалници упали и однели оно што је ваљало, при том "очерупавши" компјутер који, и док је био читав, није много вредео. Маштају да добију нови рачунар, на којем би се деца упознала са основама информатике.

Улазимо у једну од учионица. Грејање је на кварцну пећ – кад има струје. У ћошку дотрајала пећ "бубњара", око ње у гајби лепо послагана дрва. У клупама, ученици три разреда – првог, другог и четвртог. Укупно седам ђака. Траје час ликовног. Деца цртају куће, сунце, високо плаво небо. Елвир Бериша, Андријана Бериша, презимењаци Маслар, Фљорија и Алма Омеровић, која из суседног албанског села Мазгита свакодневно долази у Обилић. Довозе је родитељи, са страхом, јер она је једино бошњачко дете чији су се родитељи осмелили да је дају у српску школу. Најгласнији је Петар Оташевић. Сав радостан, како нас је видео на вратима, викнуо је: "Обрадоваће се мама када ме буде видела у новинама!" Бистрог погледа и речит, каже да је знао "да ћемо нешто да пишемо, јер нам је видео свеску у рукама". Дошао је из Обреновца, са родитељима, а тамо је завршио први разред школе код учитељице Весне Јешић, коју рече да обавезно споменемо.

– Тахир данас није дошао у школу. Он путује, а вероватно јутрос није имао превоз. Живи у Племетини. Има 16 година – рафално реферише Петар. Учитељица Јована Шекарић додаје да је Тахир из безбедносних разлога касније пошао у школу, али је овим малишанима он главни и најбољи друг.

– На часу физичког, Тахир изува патике, да их не би поцепао, јер има само тај један пар – каже учитељица Шекарић, дипломац учитељског факултета, која са родитељима живи у Обилићу. Ускоро звоно огласи крај часа, па курирка Таиба Бериша ђацима доноси доручак. Професори овој деци сваког јутра од свог новца купују по четврт хлеба, саламу, паштету или еурокрем.

Својевремено су једне београдске новине овој деци доделиле плакету за храброст. И заслужили су је. Ови ђаци од 2004. не знају за рекреативну наставу, не иду на екскурзије. Ни једно дете минулог лета није било на мору. Родитељи им углавном живе од социјалне помоћи. Највећи број Срба, који су из Обилића протерани током мартовске провале насиља 2004. године, уточиште је нашао на северу покрајине и у селима централног Косова. Мањи број њих се вратио када је почела школска година, па на инсистирање родитеља школа је поново почела да ради.