Пола века Фестивала монодраме и пантомиме

Тито је још био жив те 1973. године. Бранко Радивојевић, тада четрдесетогодишњак, био је председник општине Земун. Имао је слуха за театар, па није требало много речи да га мала група ентузијаста, професора и критичара убеди да Земун добије Фестивал једног глумца. Сала тадашње Сцене – Земун Народног позоришта, са пет стотина места била је највећи страх – да ли ће глумци пристати да своје монодраме и пантомиме изводе пред толико људи?! Сами на сцени пред више од хиљаду пари очију. Лед је пробила Маја Димитријевић, глумица Југословенског драмског позоришта. Казивала је текст Жана Коктоа „Људски глас” у режији Мирослава Беловића. Касније је у њиховој уметничко-брачној радионици настало укупно 25 монодрама и постала је „краљица” овог жанра. Када нас је напустила, „Златна колајна” стручног жирија понела је њено име.

Увек је био празник у Земуну тих фестивалских дана. Главна улица окићена љубичасто-жутим заставицама, дизајн Небојше Митрића. Угоститељи су давали све од себе да угосте не само мегазвезде оне велике Југославије већ и многобројне гледаоце. У гроздовима су стајали и неколико сати, јер у почетку је било чак девет представа у једној такмичарској ноћи. Касније су је продужили и обогатили Феликс Пашић и Митар Стефановић у дружење публике и уметника уз песму, иће и пиће. Наравно после представа. Не заборавља се вече чији је домаћин била Мира Бањац. У неком сату је њен добро расположени колега Стојан Цоле Дечермић насуо шампањац у њену ципелицу и – наздравио! Сцена филмска, аплауз, расположење готово еуфорично.

Ипак, као највиши врхунци уметности остају глумци из целе земље (која је, надаље, четири пута мењала назив!). А на том трону од Шербеџије, Жутића, Краља, Милке Подруг Кокотовић, Ружице Сокић, Милене Дравић, Пере Квргића, Бате Стојковића, Шоваговића – недодирљив стоји Љуба Тадић! Учествовао је, али није желео да се такмичи. „О рату, о миру о смрти” био је избор текстова из политичке историје које је саставио Душан Кира Симић, дописник „Политике” из Њујорка и извесно време уредник њене Културне рубрике. Била је то фестивалска продукција 1979. године. О Љуби је једино могао да пише критичар „Политике” Мухарем Первић. Штета што нема снимка представе, штета да се не игра у ове турбулентне тренутке.

Тешко је ићи кроз време и простор овог јединственог фестивала, који је одолевао и у ратно време. Обновљен је 1996. захваљујући Дари Матић Маровић, Љиљани Благојевић, Ивици Клеменцу, Радомиру Путнику, Ивану Бекјареву и Бориславу Балаћу, позоришном продуценту и директору који истрајава и данас.

И наравно да памтим уручење 24. јула 1996. повеље фестивала, из руку Даре Матић Маровић, председнице савета, светски познатог диригента хора Колегијум музикум. И 2000. године сам добила, такође из њених руку, 6. јула плакету са текстом „за стечене заслуге, велику љубав и пажњу уложене у развој монодрамске и пантомимске уметности”. Доживела сам то као признање „Политици”, која је давала целе стране извештавања и интервјуа. И у овогодишњој књизи Радомира Путника, посвећеној јубилеју Фестивала, Бранко Радивојевић је нагласио немали допринос новинарке „Политике”.

Господин Радивојевић је ове године дошао на јубилеј, у својој 92. години. У друштву добитника „сребрњака” и повеље су Бранко Радивојевић, Живомир Јоковић, редитељ, Радомир Путник, театролог аутор бројних књига и публикација, Ивица Клеменц, Љиљана Благојевић, Борислав Балаћ, Ивица Вусић, шеф технике, Милован Здравковић, Пеђа Милетић, Алиса Марић… и ја, као једини новинар. Обележавање пола века припало је бравурозном Зијаху Соколовићу, други дан Весни Станковић, обоје су троструки добитници „Златних колајни”! Светски славна шахисткиња Алиса Марић и ове године, као и претходних 20, одиграће у земунској „Царинарници” симултанку. После свега, ко се усуђује да предвиђа гашење фестивала? Ове године, никад сиромашнији, са тек око 15.000 евра, изгурао је ипак.. Што рече директор Бора Балаћ, алфа и омега за анимирање спонзора и набавку финансија: „Ја одох у пензију, ваљда ће имати ко да настави, нема незаменљивих!”