Не више и не мање од шансе

Пре доношења резолуције Генералне скупштине било је доста политичких акција и лобирања против иницијативе Србије. Било је, наравно, и доста политичких акција и лобирања Србије. Мислим да су акције и лобирања против иницијативе биле добрим делом усмерене на то да Србија одустане. Земљама које су признале Косово, а које су истовремено земље које граде свој ауторитет наглашавањем да су на страни међународног права, није било лако да гласају за једну иницијативу која доводи до преиспитивања њихове одлуке; али није било лако ни да гласају против једног текста који једноставно скреће ток догађаја ка међународном праву. Право спречава (или макар отежава) недоследно поступање. Видели смо колико је пута наглашавано да је случај Косова посебан случај, који не може да буде преседан. То се после говорило и за Абхазију и за Јужну Осетију. Ипак, ти случајеви су истоврсни и веома блиски. У сва три случаја сепаратизам је добио велики замах након што је укинута аутономија. У сва три случаја, већина становника дате регије жели независност. У сва три случаја, већина становника земље којој регија припада не жели независност. Ако је сваки случај засебан својеврсни случај, избегнута је обавеза да се поступа доследно. Орвел је говорио да политичари јако пазе да реч „демократија” не вежу ни за какав смисао да би на тај начин могли да назову демократијама оне земље које подржавају.

Међународно право настоји да постави мерила по којима се може мерити доследност и која изискују доследност. Велика већина земаља која је била против иницијативе на крају ипак није желела да се супротстави правном путу. Тако је дошло до великог броја уздржаних – и тако је резолуција усвојена. Занимљиво је да је исход гласања веома сличан исходу приликом претходне иницијативе да се од суда затражи саветодавно мишљење. Када се гласало о иницијативи да се предсуд изнесе питање зида који Израел гради на окупираној палестинској територији, било је 90 гласова за (у нашем случају 77), 74 уздржаних гласова (тачно као и код нас) и осам гласова против (у нашем случају шест).

Уједињене нације ће највероватније уз резолуцију доставити суду и друга документа УН која се односе на Косово. Након тога на потезу је суд. Поштопредстоји обнављање састава суда (сваке три године бира се пет судија) вероватно ће предмет узети у руке нови састав почетком идуће године. Као што сам поменуо, последњи пут је суд дао саветодавно мишљење 2004. године у вези са грађењем зида на окупираној палестинској територији. Тада је Генерална скупштина затражила мишљење по хитном поступку и мишљење је донето за седам месеци. Овај пут, колико ми је познато, Генерална скупштина није затражила хитан поступак. У складу са чланом 103 Правила суда, суд би могао и сам да се определи за убрзани поступак. Ако то не учини, реално би било очекивати поступак који би трајао око две године. Суд ће о поступку прво обавестити све земље чланице Статута суда (практично све земље чланице УН). Може да обавести и неке међународне организације. Позване државе могу поднети суду писмене поднеске у којима излажу ставове и аргументе, могуће су и реплике на изнесене ставове и аргументе. Биће занимљиво видети да ли ће се прилика пружити Косову. Косово није држава чланица УН, али је 2004. године прилика пружана Палестини која, такође, није држава чланица УН (мада, за разлику од Косова, има статус посматрача). Пред крај поступка долази до јавне расправе да би након тога суд већао и формулисао своје саветодавно мишљење. Реч је о крупном и далекосежном правном питању и верујем да ће суд том задатку приступити са пуном стручном одговорношћу.

Резултат овог поступка је саветодавно мишљење. То мишљење, по себи, наравно не може да врати Косово. Да је Србија тужила неке земље које су признале Косово, одлука би такође имала само декларативни значај. Да смо тужили, рецимо Белгију (или било коју земљу), што је признала Косово, ефекат наравно не би могао бити враћање Косова, већ би суд у најбољем случају одлучио да је признање противно међународном праву. Питање које је Резолуцијом Генералне скупштине сада постављено суду, директније је. Пажња је усредсређена на само проглашење независности, (а не на признање тог проглашења неколико држава). Ако би у свом саветодавном мишљењу суд стао на становиште да је проглашење независности супротно међународном праву, то би био веома крупан догађај. У том случају, становиште које је сада становиште Србије, постало би потврђено становиште међународног права. Тиме би настала шанса да се питање поново отвори. Не више и не мање од шансе. Не видим како бисмо до те шансе могли доћи другим путем него ставом Међународног суда правде.

професор међународног права