Ne više i ne manje od šanse

Pre donošenja rezolucije Generalne skupštine bilo je dosta političkih akcija i lobiranja protiv inicijative Srbije. Bilo je, naravno, i dosta političkih akcija i lobiranja Srbije. Mislim da su akcije i lobiranja protiv inicijative bile dobrim delom usmerene na to da Srbija odustane. Zemljama koje su priznale Kosovo, a koje su istovremeno zemlje koje grade svoj autoritet naglašavanjem da su na strani međunarodnog prava, nije bilo lako da glasaju za jednu inicijativu koja dovodi do preispitivanja njihove odluke; ali nije bilo lako ni da glasaju protiv jednog teksta koji jednostavno skreće tok događaja ka međunarodnom pravu. Pravo sprečava (ili makar otežava) nedosledno postupanje. Videli smo koliko je puta naglašavano da je slučaj Kosova poseban slučaj, koji ne može da bude presedan. To se posle govorilo i za Abhaziju i za Južnu Osetiju. Ipak, ti slučajevi su istovrsni i veoma bliski. U sva tri slučaja separatizam je dobio veliki zamah nakon što je ukinuta autonomija. U sva tri slučaja, većina stanovnika date regije želi nezavisnost. U sva tri slučaja, većina stanovnika zemlje kojoj regija pripada ne želi nezavisnost. Ako je svaki slučaj zaseban svojevrsni slučaj, izbegnuta je obaveza da se postupa dosledno. Orvel je govorio da političari jako paze da reč „demokratija” ne vežu ni za kakav smisao da bi na taj način mogli da nazovu demokratijama one zemlje koje podržavaju.

Međunarodno pravo nastoji da postavi merila po kojima se može meriti doslednost i koja iziskuju doslednost. Velika većina zemalja koja je bila protiv inicijative na kraju ipak nije želela da se suprotstavi pravnom putu. Tako je došlo do velikog broja uzdržanih – i tako je rezolucija usvojena. Zanimljivo je da je ishod glasanja veoma sličan ishodu prilikom prethodne inicijative da se od suda zatraži savetodavno mišljenje. Kada se glasalo o inicijativi da se predsud iznese pitanje zida koji Izrael gradi na okupiranoj palestinskoj teritoriji, bilo je 90 glasova za (u našem slučaju 77), 74 uzdržanih glasova (tačno kao i kod nas) i osam glasova protiv (u našem slučaju šest).

Ujedinjene nacije će najverovatnije uz rezoluciju dostaviti sudu i druga dokumenta UN koja se odnose na Kosovo. Nakon toga na potezu je sud. Poštopredstoji obnavljanje sastava suda (svake tri godine bira se pet sudija) verovatno će predmet uzeti u ruke novi sastav početkom iduće godine. Kao što sam pomenuo, poslednji put je sud dao savetodavno mišljenje 2004. godine u vezi sa građenjem zida na okupiranoj palestinskoj teritoriji. Tada je Generalna skupština zatražila mišljenje po hitnom postupku i mišljenje je doneto za sedam meseci. Ovaj put, koliko mi je poznato, Generalna skupština nije zatražila hitan postupak. U skladu sa članom 103 Pravila suda, sud bi mogao i sam da se opredeli za ubrzani postupak. Ako to ne učini, realno bi bilo očekivati postupak koji bi trajao oko dve godine. Sud će o postupku prvo obavestiti sve zemlje članice Statuta suda (praktično sve zemlje članice UN). Može da obavesti i neke međunarodne organizacije. Pozvane države mogu podneti sudu pismene podneske u kojima izlažu stavove i argumente, moguće su i replike na iznesene stavove i argumente. Biće zanimljivo videti da li će se prilika pružiti Kosovu. Kosovo nije država članica UN, ali je 2004. godine prilika pružana Palestini koja, takođe, nije država članica UN (mada, za razliku od Kosova, ima status posmatrača). Pred kraj postupka dolazi do javne rasprave da bi nakon toga sud većao i formulisao svoje savetodavno mišljenje. Reč je o krupnom i dalekosežnom pravnom pitanju i verujem da će sud tom zadatku pristupiti sa punom stručnom odgovornošću.

Rezultat ovog postupka je savetodavno mišljenje. To mišljenje, po sebi, naravno ne može da vrati Kosovo. Da je Srbija tužila neke zemlje koje su priznale Kosovo, odluka bi takođe imala samo deklarativni značaj. Da smo tužili, recimo Belgiju (ili bilo koju zemlju), što je priznala Kosovo, efekat naravno ne bi mogao biti vraćanje Kosova, već bi sud u najboljem slučaju odlučio da je priznanje protivno međunarodnom pravu. Pitanje koje je Rezolucijom Generalne skupštine sada postavljeno sudu, direktnije je. Pažnja je usredsređena na samo proglašenje nezavisnosti, (a ne na priznanje tog proglašenja nekoliko država). Ako bi u svom savetodavnom mišljenju sud stao na stanovište da je proglašenje nezavisnosti suprotno međunarodnom pravu, to bi bio veoma krupan događaj. U tom slučaju, stanovište koje je sada stanovište Srbije, postalo bi potvrđeno stanovište međunarodnog prava. Time bi nastala šansa da se pitanje ponovo otvori. Ne više i ne manje od šanse. Ne vidim kako bismo do te šanse mogli doći drugim putem nego stavom Međunarodnog suda pravde.

profesor međunarodnog prava