Насиље као средство политичке борбе

У рубрици Међу нама 14. новембра објављен је текст господина Љ. Кораћа, под насловом „Партизани су борбом стекли легитимитет”, којим се коментарише мој текст објављен 7. новембра.

Није ми јасно да ли аутор стварно сматра да се о покретима ђенерала Драгољуба Михаиловића и партизана под вођством КПЈ може расправљати једино говорећи само о наводним злочинима четника, а да се злочини партизанског покрета не помињу. Овакву поставку имали смо непуних 80 година и сада опет аутор жестоко оптужује четнички покрет помињући појединачне злочине, који су наводно учињени.

Ако покушамо да размислимо зашто је званичној комунистичкој пропаганди било потребно да деценијама на све могуће начине осуђује „злочиначки” четнички покрет, могли бисмо да претпоставимо да су они на тај начин прикривали нешто много веће и горе. Прикривали су злочине које су починили за време и након завршетка Другог светског рата. Није тајна да су комунисти у свом програму пре, а и деценијама после рата, предвиђали насиље као једини могући начин доласка на власт. Нису предвиђали изборе као начин освајања власти и нису предвиђали губитак власти путем избора. Често се могло чути од функционера Комунистичке партије да они нису на власт дошли изборима и да са ње неће отићи без силе. На ту силу били су веома поносни и то је најважнији разлог због којег није била могућа трајна сарадња између наведена два покрета у току рата.

Да ли господин Кораћ сматра да партизани нису чинили злочине или да не би требало говорити о тим злочинима? Да ли му је познато да је Влада Републике Србије након 2000. године формирала комисију која је именом и презименом утврдила преко 60.000 жртава комунистичког терора? Ова комисија је након извесног времена престала с радом без било каквог образложења и није завршила посао. Да ли сматра да су ово злочини које треба истраживати или, не дај боже, да је ове злочине требало починити у име некаквог бољег сутра? Све ово не можемо знати јер се аутор држи проверене матрице, по којој се не говори о злочинима комуниста.

Чим су партизани „ослободили” Београд, у току октобра 1944, убили су 144 виђених интелектуалаца и мислим да је наведени податак тада објављен у листу „Политика”. Овим чином комунисти су одмах показали да циљ њихове борбе није било ослобађање земље од окупатора, него искључиво рушење постојеће парламентарне монархије и стварање државе по моделу њихове идеологије. Желео бих да сазнам податке о томе колико су партизани убили немачких војника до тренутка кад су у Србију ушле совјетске трупе. Ово би било неопходно да би се сагледао обим борбе партизана против окупатора.

Закључак господина Кораћа о томе да су партизани борбом стекли легитимитет, док су га четници изгубили, крајње је произвољан и не може се прихватити. Да је држава која је успостављена након Другог светског рата одржала изборе, како је било договорено, да је створена правна држава, могли би говорити о легитимитету и легалности партизанског покрета. Међутим, пошто је створена једнопартијска диктатура и пошто је тек формирана држава чинила масовне злочине, о легитимитету и легалности партизанског покрета се не може говорити. Да је тада створена правна држава, ми бисмо имали истинске историчаре, који би одговорили на раније постављена питања и не бисмо сада морали да водимо овакве дискусије. Наши историчари након рата су радили онолико колико су им дозвољавали, тако да је прича о ревизији историје прилично неозбиљна, јер смо ми, нажалост, учили лажну историју. Наша историја су били „партизански филмови” и они су у добром делу формирали нашу историјску свест. Сама чињеница о вероватно неколико хиљада таквих филмова довољно говори о томе за шта су они послужили.

У допису господина Кораћа први пут сам имао част да прочитам закључак нашег човека о томе да су рат у Босни и Херцеговини суштински изазвале шубаре и кокарде. Да ли је могуће да након крвавог рата у БиХ и након сталних проблема који постоје у тој држави, неки наш човек изјави да муслиманима нису сметали ни Срби, ни комунисти, него „ћетници”? Да ли су генерал Ратко Младић и остали официри предратне ЈНА, „ћетници” и да ли муслимани и даље имају проблем с „ћетницима”, а не са Србима

Што се тиче млађаног краља, како га зове аутор, и његове жеље да се за време рата ожени, прилично је увредљиво да се сада, након толико година од рата и трагичне судбине краља, нека присталица диктатуре пролетеријата бави овим питањем на овакав начин. Требало би да аутор размисли шта је у време наводне борбе против окупатора чинио њихов вођа и како је мењао жене, и то у знатно старијем добу.

Покушао бих да посаветујем господина Кораћа да уложи напор да ову нашу трагичну историју сагледа у целости и да не буде толико острашћен. Насиље као средство политичке борбе на ове просторе су донели комунисти и у току рата и након рата доследно га применили. Последице насиља и данас осећамо.

Владимир Слијепчевић,
Београд