Како да се радујем уласку Србије у ЕУ

Испливало је на површину оно што је било само реална могућност: да је колективни Запад увалио Украјину у непотребни сукоб с Русијом. Ко може било шта замерити Русији на њеним условима поводом случаја „Украјина”? Уместо да помогну да до пожара не дође, западњаци су као прави пиромани пожар подстицали. Хоће ли се неко на Западу зацрвенети због тога? Неће. Можда понеки интелектуалац, и то је све. Колективни Запад: САД и Европска унија. Где смо ту ми?

Нема изгледа да САД суштински промене став према Србима. Не можемо се позивати на боље односе из ранијих периода, на акције спасавања њихових пилота у Другом светском рату, као ни на допринос Тесле и Пупина. Мислим да је њима мука од спомињања акције „Халијард”. А допринос Тесле и Пупина засенили су политички и интересни лобији подмазани новцем Албанаца, стеченим понајвише од трговине наркотицима.

Европска унија: Немачка, Велика Британија, Француска. Веома брзо се видело да је ЕУ оно што Немачка жели да буде.

Британци то нису могли да поднесу, и овца Доли се брзо повукла, тешећи се да има довољно траве и на Британским острвима, а тек у бившем им краљевству. И да је енглеска трава најбоља.

Али тек што су озаконили тај свој бег, почели су нас да убеђују да нам је место само у ЕУ. Такав поступак је у најмању руку непристојан.

Француска. Схватили су они можда и први да је и за њих бити у ЕУ значило поштовати предност Немачке, њен неприкосновени положај најравноправније чланице ЕУ. Да би одржали сопствену илузију о свом значају, нису пропустили ниједну америчку агресију изведену из бахатости и својих интереса: Ирак, Либија, Србија... Не, не треба рушити Споменик захвалности Француској на Калемегдану. Само поред постојећег натписа поставити плочу с текстом: „Волели смо Француску онако како смо мислили да је она волела нас.”

И ништа више. И не водити тамо француске председнике при могућим будућим доласцима у Београд. И не спомињати Француску кад се говори о пријатељским државама. Мада кажу да то међу државама и не постоји. Све је прекрио голи интерес. А ми бисмо као гест пријатељства схватили само њихово одустајање од укључења у бомбардовање Србије и касније експресно признање Косова као самосталне државе. Само то, нису морали ниједну реч да изусте у нашу одбрану.

Немачка. Доследна, верна себи. Чим је пао Берлински зид, јурнули су на Србе као да је дан пре тога био и Видовдан 1914. и 27. март 1941. Тај германски дух видео је међу нама само робове. И рат Аустрије с Турском крајем 17. века није био рат за ослобођење Словена од турског ропства, већ рат за српске територије и Србе као њима потчињене. Тај рат је и покренуо велики талас сеоба Срба на север, јер се и тако неорганизован народ у рату ставио на страну Аустрије, после чијег пораза је завладао оправдан страх од турске одмазде. Срби који су прешли Дунав нашли су се на простору који је контролисала Аустрија. Добили су улогу граничара, опет на првој линији према Турцима. А кад је у Аустроугарској кренуо талас доделе повеља о проглашењу слободним краљевским градовима, Србима (православцима) и Јеврејима је тим повељама забрањено насељавање у градове. И нису имали политичка права. Дуго је трајала та борба од обесправљености до каквих-таквих права. Тај период је на подмукли начин створио услове за убрзано покатоличавање православног становништва.

А онда је дошао Други светски рат. Сто убијених Срба за једног убијеног Немца. Такву су они „курсну листу” успоставили. Под окриљем немачке окупације десио се и геноцид над Србима у Хрватској и Босни и Херцеговини, која је тада била у саставу НДХ. Хрвати су сувише ревносно одиграли своју улогу „предзиђа католичанства”. Онако како то раде инфериорни и послушни кад надређени затражи. Тај геноцид утопио се у бистром жубору братства и јединства. А кад је тај жубор пресахнуо током последње деценије прошлог миленијума, указале су се контуре геноцидног зла од пре пола века, које је требало замаскирати, а затим постепено послати у заборав. За ту работу изабран је крајње дрзак метод: проглашење важне полуге тог геноцидног механизма за свеца. Која штета, јер су добри односи Срба и Хрвата кључ за стабилност Балкана. За шта су у масама постојали услови. Знам то, јер сам доба великих превирања и нестабилности, доба маспока, од 1967. до 1972. провео у Ријеци као студент.

И где смо по том питању сада? На Западу Бог одавно није присутан ни као подстанар. Али да је у ово време на папском трону у Ватикану било ко из западне Европе, она полуга геноцидног механизма већ би била званично проглашена свецем.

И нека ми неко каже како да се без зазора радујем уласку Србије у Европску унију.

Цвијетин Михајловић,
Суботица