Смело читање класике

Балетска трупа Бориса Ејфмана из Санкт Петербурга гостовала је на овогодишњем Бемусу представивши се београдској публици на сцени „Сава центра” са два балета – „Руским Хамлетом”, на музику Бетовена и Малера, и „Дон Кихотом” Лудвига Минкуса. Борис Ејфман је један од водећих руских кореографа а његова трупа већину времена проводи на турнејама широм света. Оно што је карактеристично за овог уметника јесте да је један од ретких који може да ради смеле обраде балетских и књижевних класика, а да ефекат увек буде одличан. Јер, његова либрета су занимљива, драматуршки добро скројена а имагинација и машта толики да ниједног тренутка не заостају за оригиналима, већ им дају свежину и дозу атракције.

Прве вечери трупа је извела „Руског Хамлета” – дело које се у једној мери ослања на чувену Шекспирову драму, али аутор радњу смешта у Русију осамнаестог века, у време владавине Катарине Велике. Царичин син Павле доживеће судбину још трагичнију од Хамлета – убиство оца, неразумевање мајке, дворске сплетке, прогањања, понижења које ће довести прво до урушавања његовог психичког здравља, а потом и до његовог мучког убиства. Оваквом либрету Ејфман је приступио са великим креативним жаром, он гради мрачну атмосферу руског двора, и лик Катарине као ауторитарне и хладне мајке, коју фантастично отеловљује Марија Абашова.

У првом чину доминира игра дворјана у костимима боје тамног злата, где Ејфман вешто разиграва ансамбл деонице, сјајно их уклопивши са музиком Бетовена. Динамика се одржава и у дуетним пасажима, јер је машта овог кореографа готово непресушна – он се држи неокласичних образаца игре али их сваки час обогаћује занимљивим, оригиналним решењима. У другом чину који је идејно још богатији и зрелији од првог, кореограф нас уводи у атмосферу дворских оргија и разврата, у којој гледамо бизарни приказ мале драмске игре (алузија на сцену „мишоловка” из Шекспировог „Хамлета”), у којој Павле оптужује мајку за саучесништво у убиству оца. Затим, ту је маштовити плес Царице и мртвачке главе која лелуја изнад црног плашта – с једне стране алузија на чувени Хамлетов монолог, али и злослутно привиђење које прогања Царицу и наговештава трагичну судбину која се надноси над царском породицом. Овај балет обогатиле су и одличне играчке интерпретације – како ансамбла тако и солиста, на првом месту Марије Абашове, али и Дмитрија Фишера, Алексеја Туркова, Анастасије Ситникове и Олега Маркова.

Следеће вечери трупа је наступила са балетом „Дон Кихот”. И овде се Ејфман храбро упушта у иновацију либрета – Дон Кихота и Санча Пансу смешта у данашње време, у менталну институцију, заправо креира ликове два пацијента који су умислили да припадају свету Сервантесових јунака. Затим кореограф убацује атрактивни лик Докторке, а духовите и разигране сцене у болници вешто преплиће са сценама на тргу, где суморну болничку атмосферу мења за осунчану и јарким бојама окупану Шпанију. Прича о љубави Китри и Базила сасвим је блиска оригиналном либрету, али је музика испремештана, па тако рецимо Гамаш игра варијацију на музичку тему варијације Амора, у првом чину уместо па-де-деа гледамо дует Дон Кихота и Докторке, и слично... Међутим, све те интервенције, прилично драстичне како у музичком тако и у кореографском смислу, не ремете склад представе, штавише – лик Дон Кихота сада је избачен у први план, (у оригиналу је неправедно запостављен и сведен такорећи на епизоду), па сјајни Сергеј Волобујев може да прикаже своје, и плесне и глумачке потенцијале. А опет, кореограф кроз његову судбину прича причу о суровом, материјалистичком свету, у коме сањарима није место међу здравим људима. Поново је убедљива Марија Абашова у улози Докторке, Олег Габишев, уз мале техничке омашке, ипак солидан у улози Базила, Нина Змијевец као Китри технички супериорна, а ансамбл, поготово женски, уигран, и технички на изузетно високом нивоу.

Чињеница је да је балетски стил Бориса Ејфмана, с обзиром на то да је изникао из традиције руског херојског експресионизма, који је обележио период у Русији након Другог светског рата, оптерећен и једном дозом патоса, патетике и прекомерне драматичности, па и тенденције да на моменте превише тежи спектаклу. Али, са друге стране, неоспорно је и да Ејфманов таленат у сфери модернизације класичног балета, вештина да уклопи литературу и историју, али надасве изванредна креативност и динамичност у креирању плесних деоница, чине да његова дела, у кључу у коме он ради, остварују изузетан сценски ефекат.