Smelo čitanje klasike

Baletska trupa Borisa Ejfmana iz Sankt Peterburga gostovala je na ovogodišnjem Bemusu predstavivši se beogradskoj publici na sceni „Sava centra” sa dva baleta – „Ruskim Hamletom”, na muziku Betovena i Malera, i „Don Kihotom” Ludviga Minkusa. Boris Ejfman je jedan od vodećih ruskih koreografa a njegova trupa većinu vremena provodi na turnejama širom sveta. Ono što je karakteristično za ovog umetnika jeste da je jedan od retkih koji može da radi smele obrade baletskih i književnih klasika, a da efekat uvek bude odličan. Jer, njegova libreta su zanimljiva, dramaturški dobro skrojena a imaginacija i mašta toliki da nijednog trenutka ne zaostaju za originalima, već im daju svežinu i dozu atrakcije.

Prve večeri trupa je izvela „Ruskog Hamleta” – delo koje se u jednoj meri oslanja na čuvenu Šekspirovu dramu, ali autor radnju smešta u Rusiju osamnaestog veka, u vreme vladavine Katarine Velike. Caričin sin Pavle doživeće sudbinu još tragičniju od Hamleta – ubistvo oca, nerazumevanje majke, dvorske spletke, proganjanja, poniženja koje će dovesti prvo do urušavanja njegovog psihičkog zdravlja, a potom i do njegovog mučkog ubistva. Ovakvom libretu Ejfman je pristupio sa velikim kreativnim žarom, on gradi mračnu atmosferu ruskog dvora, i lik Katarine kao autoritarne i hladne majke, koju fantastično otelovljuje Marija Abašova.

U prvom činu dominira igra dvorjana u kostimima boje tamnog zlata, gde Ejfman vešto razigrava ansambl deonice, sjajno ih uklopivši sa muzikom Betovena. Dinamika se održava i u duetnim pasažima, jer je mašta ovog koreografa gotovo nepresušna – on se drži neoklasičnih obrazaca igre ali ih svaki čas obogaćuje zanimljivim, originalnim rešenjima. U drugom činu koji je idejno još bogatiji i zreliji od prvog, koreograf nas uvodi u atmosferu dvorskih orgija i razvrata, u kojoj gledamo bizarni prikaz male dramske igre (aluzija na scenu „mišolovka” iz Šekspirovog „Hamleta”), u kojoj Pavle optužuje majku za saučesništvo u ubistvu oca. Zatim, tu je maštoviti ples Carice i mrtvačke glave koja leluja iznad crnog plašta – s jedne strane aluzija na čuveni Hamletov monolog, ali i zloslutno priviđenje koje proganja Caricu i nagoveštava tragičnu sudbinu koja se nadnosi nad carskom porodicom. Ovaj balet obogatile su i odlične igračke interpretacije – kako ansambla tako i solista, na prvom mestu Marije Abašove, ali i Dmitrija Fišera, Alekseja Turkova, Anastasije Sitnikove i Olega Markova.

Sledeće večeri trupa je nastupila sa baletom „Don Kihot”. I ovde se Ejfman hrabro upušta u inovaciju libreta – Don Kihota i Sanča Pansu smešta u današnje vreme, u mentalnu instituciju, zapravo kreira likove dva pacijenta koji su umislili da pripadaju svetu Servantesovih junaka. Zatim koreograf ubacuje atraktivni lik Doktorke, a duhovite i razigrane scene u bolnici vešto prepliće sa scenama na trgu, gde sumornu bolničku atmosferu menja za osunčanu i jarkim bojama okupanu Španiju. Priča o ljubavi Kitri i Bazila sasvim je bliska originalnom libretu, ali je muzika ispremeštana, pa tako recimo Gamaš igra varijaciju na muzičku temu varijacije Amora, u prvom činu umesto pa-de-dea gledamo duet Don Kihota i Doktorke, i slično... Međutim, sve te intervencije, prilično drastične kako u muzičkom tako i u koreografskom smislu, ne remete sklad predstave, štaviše – lik Don Kihota sada je izbačen u prvi plan, (u originalu je nepravedno zapostavljen i sveden takoreći na epizodu), pa sjajni Sergej Volobujev može da prikaže svoje, i plesne i glumačke potencijale. A opet, koreograf kroz njegovu sudbinu priča priču o surovom, materijalističkom svetu, u kome sanjarima nije mesto među zdravim ljudima. Ponovo je ubedljiva Marija Abašova u ulozi Doktorke, Oleg Gabišev, uz male tehničke omaške, ipak solidan u ulozi Bazila, Nina Zmijevec kao Kitri tehnički superiorna, a ansambl, pogotovo ženski, uigran, i tehnički na izuzetno visokom nivou.

Činjenica je da je baletski stil Borisa Ejfmana, s obzirom na to da je iznikao iz tradicije ruskog herojskog ekspresionizma, koji je obeležio period u Rusiji nakon Drugog svetskog rata, opterećen i jednom dozom patosa, patetike i prekomerne dramatičnosti, pa i tendencije da na momente previše teži spektaklu. Ali, sa druge strane, neosporno je i da Ejfmanov talenat u sferi modernizacije klasičnog baleta, veština da uklopi literaturu i istoriju, ali nadasve izvanredna kreativnost i dinamičnost u kreiranju plesnih deonica, čine da njegova dela, u ključu u kome on radi, ostvaruju izuzetan scenski efekat.