Мање паковање, већи профит

Зарада је на малом паковању. Ово добро познато правило потврдио је недавно и „Имлек”, наша највећа млекара, када је „штрпнуо” по 20 грама од сваке чаше јогурта, киселог млека и павлаке. Уместо по 200, сада те чаше имају по 180 грама белог напитка.

Паковање ових производа у амбалажи од 180 грама није новост на нашем тржишту. Неки конкуренти су то учинили пре „Имлека”, али је веома непријатно изненађење за потрошаче уследило када су и његове чаше „калирале” за десетину. Да невоља буде већа, лидер на овом тржишту није нашао за потребно да о смањењу количине, при истој цени производа, бар обавести своје потрошаче.

Овај њихов потез по ко зна који пут је учинио актуелним питање профита у млекарству, поготово у светлу сталних оптужби на рачун наших највећих млекара које је купио страни инвестициони фонд „Салфорд”, да имају (не)доказани монопол.

Нормално је да свако ко нешто производи то чини да би зарадио. Зашто би кад су питању млекаре било другачије. На питање – колики је профит у тој бранши може се добити само незванични одговор. Упола гласа кажу да су им производи у малим паковањима и са додацима најпрофитабилнији. То је, дакле, јогурт с додатком воћа, житарица, са имуноформулом, пробиотиком, инулином, затим чоколадно млеко. Они коштају по неколико десетина динара за паковања од 150 до 200 грама.

Дакле, кајмак се скида с малих паковања.

За уврежено мишљење да се и на тврдим сиревима, који коштају 600-700 динара по килограму, подоста зарађује кажу да није тачно. Њихова профитна стопа је, тврде, чак и мања. На ове две групе производа плаћа се и увећан ПДВ од 18 одсто, а и марже трговаца су веће.

У последњих годину дана млеко, које се уз хлеб рачуна као основна животна намирница, знатно је поскупело. Делом као последица лањске суше, али и због светског тренда раста цене хране. Литар такозваног млека у брик паковању сада кошта око 60 динара, зависно од трговине, док они који су склонији старомоднијем паковању у кеси, али зато јевтинијем, могу да га пазаре по педесетак динара за литар.

Калкулације највећих индустријских млекара показују да је нето профит од такозваног дневног млека три одсто, а од дуготрајног – девет процената.

Млеко с кратким роком трајања из фабричког круга изађе по 53,5 динара по литру. То је продајна цена за државу, јер се на њу рачуна ПДВ од осам одсто. Али не и за млекару, зато што на тај износ она трговцима одобрава попуст, односно рабат од 2,7 одсто, тако да је нето продајна цена млека заправо 52,04 динара.

(/slika2)Директни трошкови материјала, што значи млека као сировине и амбалаже, износе 60 одсто или 31 динар. И то 25 динара за млеко и шест динара за амбалажу. Трошкови пријема млека, пастеризације, енергије, плата, развоза производа до купца, у структури ове цене чине 34 одсто или непуних 18 динара. Следећа ставка су трошкови камата, курсне разлике и остали трошкови који чине три одсто или око 1,5 динара. Порез на добит предузећа, који је одмерен на десет одсто, у овом случају је занемарљив јер се рачуна на профит од три одсто који у овом случају износи 1,5 динара по литри.

Код дуготрајног млека профит пре пореза је десет одсто, а када се на то обрачуна порез на добит предузећа који износи десет одсто, произилази да је чиста зарада млекаре код популарне кравице девет одсто.

Иако се у млекарама вајкају да профит на укупном нивоу не премашује пет одсто, остаје чињеница да млекаре код нас, као ни другде – никада нису пропале. Из прошлодеценијских тешких економских времена изашле су релативно неозлеђене, па су релативно брзо пронашле купце. У већини случајева реч је о страном капиталу као у случају „Салфорда”, „Агрокора” који је купио „Сомболед”, а Французи су купили зрењанински „Млекопродукт”.

Изузетак је само неславна епизода с Гораном Љубичићем, који је купио чак пет млекара и све их упропастио. Разлози за то се не могу тражити у непрофитабилности те производње, већ у крајњем непознавању посла. Није довољно само купити предузеће да би се прозвао његовим газдом.

Прича о профиту у млекарству, односно од најпродаванијих производа, била би непотпуна, без података о откупној цени млека и зарадама трговаца. Највеће индустријске млекаре тврде да је њихова просечна откупна цена управо тих 26 динара по литру, а да се откупна цена по класама креће од 22, па до 30 динара за млеко екстра класе. Овај њихов податак може се условно прихватити када се зна да га , истина, мање млекаре, које се не баве нарочито пребројавањем бактерија у млеку, плаћају и по 17 динара по литру.

Млеко и млечни производи, као уосталом и сви други производи, најскупљи су у малим радњама, а добављачи ових радњи тврде да су марже тих трговаца и 25 одсто, што значи и четвртина у укупној малопродајној цени. С одобреним рабатом произвођача, трговачки удео је још већи. Код велетрговина марже се крећу око десет одсто. Иначе, ПДВ на млеко је осам одсто, а на све остале производе 18 процената.

Јована Рабреновић