Жеља за слободом је као федер

Нема сумње да је Карл Уве Кнаусгор стекао статус писца чија свака књига се нестрпљиво очекује, па је тако било и са „Јутарњом звездом” из 2020. која је сада стигла и пред наше читаоце у издању куће Bookа у преводу Радоша Косовића. Реч је о првом роману из новог серијала овог познатог норвешког аутора који је светску славу стекао серијалом „Моја борба”  у којем бескомпромисно преиспитује живот, смрт, љубав и књижевност.

Шестотомни аутобиографски роман „Моја борба”, који је излазио у периоду од  2009. до 2011. године и стекао статус феномена норвешког издаваштва, постигавши велики успех у Скандинавији и свету и добивши неколико награда и номинација, прославио је Кнаусгора као „мајстора аутофикције”. Истовремено, овај успех, који су неминовно пратила оспоравања и контроверзе, унео је неспокој у пишчев живот, јер почињу преиспитивања да ли је продао душу ђаволу тиме што је, желећи да прикаже саму стварност, оголио свој живот и живот своје породице, повређујући тиме блиске људе.

Након тог искуства, у књизи „Јутарња звезда” Кнаусгор одступа од аутофикције по којој је познат, и уводи елементе натприродног. Радња романа се дешава врелог августа на југу Норвешке: професор књижевности Арне и уметница Тове бораве ту са децом, свештеница Катрине се враћа кући и преиспитује свој брак, медицинска сестра Турид налази се у ноћној смени у психијатријској болници док се њен неверни супруг, новинар Јустејн, опија. А онда се неочекивано на небу појави нова блештава звезда, већа од свих других...

Нико не уме да објасни порекло овог феномена који је праћен библијским знамењима, халуцинацијама и низом све необичнијих догађаја, а ликови у књизи –  духовно изгладнели, застрашујуће осетљиви, мучно неуспешни – покушавају да преузму контролу над својим животом, свако на другачији начин реагујући на појаву јутарње звезде.

Детаљи из свакодневног живота зачињени филозофско-егзистенцијалистичким примесама, по чему је овај аутор такође препознатљив, чекају читаоце и у „Јутарњој звезди”, уз фине психолопке нијансе ликова. Кнаусгор улази у сваки поменути лик, пишући увек у првом лицу.

„Свако ваљда осети жељу за слободом једном или више пута у животу. Жеља за слободом је као федер, сабија се све више док не стигне до тренутка у којем се накупљена снага ослобађа и федер одскаче. То се обично први пут дешава у седамнаестој-осамнаестој години, кад деца напуштају родитељски дом, па поново у четрдесетим, кад чежња кида нову породицу на комаде. Али током живота се не мења само потреба за слободом већ и поимање слободе. Ја тако размишљам и о друштву: различите групе имају сасвим другачије разумевање неког кључног појма као што је слобода, а сила која настаје у тим преломима, у трвењу опречних ставова на крају покреће друштво унапред – или уназад, ако се тако задеси, или пак укруг. Чежња за слободом када се оствари, води до раскидања веза, и стога до нечег новог. Отргнути се, ослободити се. Чињеница да је то ’ново’ неретко исто што и старо ствара супротну тежњу која такође живи у друштву, раме уз раме с чежњом за слободом, потребом за раскидањем веза и вером у будућност, и такође се јавља у различитим степенима од благе до дубоке резигнираности, од нежне жеље да се сачува тренутно стање до разорне склоности ка стагнирању”, размишља Егил, један од ликова у овој књизи.

Критика описује овај роман као „хибрид хорора, реалистичке драме, трилера и теолошко-духовне расправе”  („Њујорк тајмс”) или као „промишљен, читљив роман, препун идеја и узбудљивих преокрета” („Лос Анђелес тајмс”). „Показује се да је  ’Јутарња звезда’ зли близанац ’Моје борбе’”, наводи „Лос Анђелес тајмс”, док норвешки „Дагбладет” пише да „Кнаусгор мајсторски преплиће магично, мистично и натприродно у критичку идеју о природи која нам шаље поруку”.

Карл Уве Кнаусгор рођен је 1968. у Ослу. Као деветнаестогодишњак похађа Академију за уметничко писање у Хордланду, а у Бергену студира историју уметности и књижевност. У периоду од 1999. до 2002. ради као уредник књижевног часописа „Вагант”. Мада је у Норвешкој постигао успех већ са првим романом „Ван света” (1998), освојивши норвешку награду књижевне критике, као и са другом књигом „Време за све” за коју је добио више награда, прави успех не само у родној земљи и у Скандинавији, већ и у свету, постигао је поменутом „Мојом борбом”. Објавио је и збирку есеја „Америка душе” 2013. године, а током 2015. и 2016.  четири књиге есеја: „У јесен”, „У зиму”, „У пролеће”, „У лето”, у форми писама које отац пише својој кћерки чије рођење ишчекује.