​Моја књига охрабрује људе да промене живот

Роман италијанске списатељице Лоренце Ђентиле „Шекспир у Паризу”, недавно објављен и код нас у издању Вулкан издаваштва у преводу Јелице Петковић, бестселер је који је освојио срца читалаца широм света, инспиративна и забавна прича надахнута личним искуством и чаробном атмосфером јединствене књижаре „Шекспир и дружина” (Shakespeare and Company) у Паризу, где је ауторка живела и радила. Књига је имала добар пријем и у Србији, а њена ауторка каже да никада није била у нашој земљи и да би заиста волела да дођем да упозна и земљу и овдашње читаоце.

Лоренца Ђентиле рођена је у Милану 1988. године, а одрасла на релацији између Фиренце и Милана и од детињства је заљубљеник у писање и позориште. Иначе је дипломирала сценске уметности на Голдсмитс универзитету у Лондону, а похађала је и Међународну школу драмске уметности Жак Лекок у Паризу. Роман „Шекспир у Паризу” је њена друга књига, а тренутно пише пету.

Рођени сте у Милану, а одрасли на релацији између Фиренце, познате као град-музеј, и Милана. Колико је то утицало на ваше опредељење да се бавите уметношћу?

Сматрам се веома срећном особом, јер сам имала прилику да одрастам окружена уметношћу и културом. Поред чињенице коју ви помињете, моји родитељи су уметници, обоје, тако да сам од детињства заиста била уроњена у креативну атмосферу, што је снажно утицало на мој живот. Имала сам среће да ме од детињства охрабрују да наставим са својом жељом да стварам и причам приче и да то схватам „озбиљно”.

Дипломирали сте сценске уметности у на Голдсмитс универзитету у Лондону, похађали сте и Лекокову школу драмске уметности у Паризу. Како сте се одлучили за писање, а не за позориште?

Одрастала сам са две страсти, према писању и глуми. Међутим, како је пролазило време, схватала сам да писање више одговара мојој личности. Позориште је заједнички рад, док је писање индивидуално искуство. Волим да сам окружена људима, али када треба да се изразим, знам тачно шта желим да кажем и ту не могу да правим компромис. Осећам да имам много тога да кажем и да за то желим да користим своје речи. Такође, нисам била тако добра у глуми, била сам заиста превише стидљива да бих се исказала на сцени. Могу да кажем и да је, на неки начин, живот донео ту одлуку за мене, јер када сам покушала да објавим свој први роман то се једноставно догодило. Од тада сам знала да сам на правом месту, да је писање оно за шта сам рођена.

Ваш дебитантски роман „Тео” из 2014. преведен је на више језика и одмах након објављивања је добио неколико награда у Италији, али и у иностранству. Шта је брзи успех променио у вашем животу и раду?

То ме је учинило „писцем”, а не само особом која воли да пише. У почетку сам осећала притисак, јер се очекивало да напишем нови роман, читаоци су га чекали. То је много тога променило, осећала сам да морам да испуним очекивања, али сам се трудила да то не утиче на мене. Да пратим своје срце, како се то каже.

У књизи „Шекспир у Паризу” ваша јунакиња Олива има сигуран посао и успешног мужа, али понекад дубоко у себи осећа непремостиву празнину. Да ли је то универзално људско осећање без обзира на то где живимо и какав нам је статус или је реч само о фикцији доброј за књигу?

Чврсто верујем да је то универзалан осећај. Након што је књига објављена у Италији 2021, добијам много порука које говоре: „Ја сам Олива, ти причаш моју причу”. Веома ми је драго што ова књига даје људима храброст да промене своје животе, да прихвате оно што заиста јесу.

У Паризу, у који је отпутовала на позив тетке, пред Оливом се отвара сасвим нови свет. Она у култној књижара „Шекспир и дружина” упознаје миље боема и писаца. Овај део књиге потиче од ваших личних искустава. Каква су та искуства, ко су људи које сте тамо срели?

Био је то један од најбољих периода у мом животу. Дошла сам у књижару „Шекспир и дружина” 2011. године. Знала сам само то да је у тој књижари могуће живети неко време у замену да тамо радите два сата дневно и отварате и затварате књижару. Упознала сам заједницу младих амбициозних писаца и уметника, путника, песника, људи са којима сам и даље пријатељ. Открила сам боемску страну Париза, ону бит генерације и Хемингвеја. Док сам била тамо упознала сам много славних писаца који су ми давали предлоге како да „постанем писац”. Упознала сам Џорџа Витмена, оснивача књижаре који је тада имао 98 година и Силвију, његову кћерку која је сада власница књижаре и мени драга пријатељица. Требало је да останем неколико дана, остала сам три месеца и онда се преселила у Париз.

Лик Оливе сте толико добро изградили да се стиче утисак да је познајете. Да ли је главни лик ваше књиге стварна личност?

Она је део мене, то јест она је ја у другачијим околностима.

Често је пореде са Скарлет О’Хара. Шта кажете на то?

Олива воли Скарлет, воли драму, иако ту потребу потискује у свакодневном животу. То и јесте извор њене патње. Она нема храбрости да покаже свету ко је, јер се плаши критике, али највише од свега не жели да разочара људе око себе и тако их повреди.

Ваша хероина Олива пригрлиће живот чак и када боли. Да ли сте и сами имали таква искуства?

Покушавам! То је једини начин да имате пун живот, да живите у потпуности. Патња и бол су део живота, ако их прихватимо уместо да их одбацимо, имамо богатије искуство живота.

Шта је са вашом другом љубављу – позориштем? Планирате ли да се окушате и у писању драмских комада?

Још волим позориште и недостаје ми. Желим да напишем комад и надам се да ћу ускоро добити прилику.

На чему сада радите?

Пишем свој пети роман. У Милану је зима хладна и сива, али у мојој глави је лето, јер сам на југу са мојом новом хероином!