​Moja knjiga ohrabruje ljude da promene život

Roman italijanske spisateljice Lorence Đentile „Šekspir u Parizu”, nedavno objavljen i kod nas u izdanju Vulkan izdavaštva u prevodu Jelice Petković, bestseler je koji je osvojio srca čitalaca širom sveta, inspirativna i zabavna priča nadahnuta ličnim iskustvom i čarobnom atmosferom jedinstvene knjižare „Šekspir i družina” (Shakespeare and Company) u Parizu, gde je autorka živela i radila. Knjiga je imala dobar prijem i u Srbiji, a njena autorka kaže da nikada nije bila u našoj zemlji i da bi zaista volela da dođem da upozna i zemlju i ovdašnje čitaoce.

Lorenca Đentile rođena je u Milanu 1988. godine, a odrasla na relaciji između Firence i Milana i od detinjstva je zaljubljenik u pisanje i pozorište. Inače je diplomirala scenske umetnosti na Goldsmits univerzitetu u Londonu, a pohađala je i Međunarodnu školu dramske umetnosti Žak Lekok u Parizu. Roman „Šekspir u Parizu” je njena druga knjiga, a trenutno piše petu.

Rođeni ste u Milanu, a odrasli na relaciji između Firence, poznate kao grad-muzej, i Milana. Koliko je to uticalo na vaše opredeljenje da se bavite umetnošću?

Smatram se veoma srećnom osobom, jer sam imala priliku da odrastam okružena umetnošću i kulturom. Pored činjenice koju vi pominjete, moji roditelji su umetnici, oboje, tako da sam od detinjstva zaista bila uronjena u kreativnu atmosferu, što je snažno uticalo na moj život. Imala sam sreće da me od detinjstva ohrabruju da nastavim sa svojom željom da stvaram i pričam priče i da to shvatam „ozbiljno”.

Diplomirali ste scenske umetnosti u na Goldsmits univerzitetu u Londonu, pohađali ste i Lekokovu školu dramske umetnosti u Parizu. Kako ste se odlučili za pisanje, a ne za pozorište?

Odrastala sam sa dve strasti, prema pisanju i glumi. Međutim, kako je prolazilo vreme, shvatala sam da pisanje više odgovara mojoj ličnosti. Pozorište je zajednički rad, dok je pisanje individualno iskustvo. Volim da sam okružena ljudima, ali kada treba da se izrazim, znam tačno šta želim da kažem i tu ne mogu da pravim kompromis. Osećam da imam mnogo toga da kažem i da za to želim da koristim svoje reči. Takođe, nisam bila tako dobra u glumi, bila sam zaista previše stidljiva da bih se iskazala na sceni. Mogu da kažem i da je, na neki način, život doneo tu odluku za mene, jer kada sam pokušala da objavim svoj prvi roman to se jednostavno dogodilo. Od tada sam znala da sam na pravom mestu, da je pisanje ono za šta sam rođena.

Vaš debitantski roman „Teo” iz 2014. preveden je na više jezika i odmah nakon objavljivanja je dobio nekoliko nagrada u Italiji, ali i u inostranstvu. Šta je brzi uspeh promenio u vašem životu i radu?

To me je učinilo „piscem”, a ne samo osobom koja voli da piše. U početku sam osećala pritisak, jer se očekivalo da napišem novi roman, čitaoci su ga čekali. To je mnogo toga promenilo, osećala sam da moram da ispunim očekivanja, ali sam se trudila da to ne utiče na mene. Da pratim svoje srce, kako se to kaže.

U knjizi „Šekspir u Parizu” vaša junakinja Oliva ima siguran posao i uspešnog muža, ali ponekad duboko u sebi oseća nepremostivu prazninu. Da li je to univerzalno ljudsko osećanje bez obzira na to gde živimo i kakav nam je status ili je reč samo o fikciji dobroj za knjigu?

Čvrsto verujem da je to univerzalan osećaj. Nakon što je knjiga objavljena u Italiji 2021, dobijam mnogo poruka koje govore: „Ja sam Oliva, ti pričaš moju priču”. Veoma mi je drago što ova knjiga daje ljudima hrabrost da promene svoje živote, da prihvate ono što zaista jesu.

U Parizu, u koji je otputovala na poziv tetke, pred Olivom se otvara sasvim novi svet. Ona u kultnoj knjižara „Šekspir i družina” upoznaje milje boema i pisaca. Ovaj deo knjige potiče od vaših ličnih iskustava. Kakva su ta iskustva, ko su ljudi koje ste tamo sreli?

Bio je to jedan od najboljih perioda u mom životu. Došla sam u knjižaru „Šekspir i družina” 2011. godine. Znala sam samo to da je u toj knjižari moguće živeti neko vreme u zamenu da tamo radite dva sata dnevno i otvarate i zatvarate knjižaru. Upoznala sam zajednicu mladih ambicioznih pisaca i umetnika, putnika, pesnika, ljudi sa kojima sam i dalje prijatelj. Otkrila sam boemsku stranu Pariza, onu bit generacije i Hemingveja. Dok sam bila tamo upoznala sam mnogo slavnih pisaca koji su mi davali predloge kako da „postanem pisac”. Upoznala sam Džordža Vitmena, osnivača knjižare koji je tada imao 98 godina i Silviju, njegovu kćerku koja je sada vlasnica knjižare i meni draga prijateljica. Trebalo je da ostanem nekoliko dana, ostala sam tri meseca i onda se preselila u Pariz.

Lik Olive ste toliko dobro izgradili da se stiče utisak da je poznajete. Da li je glavni lik vaše knjige stvarna ličnost?

Ona je deo mene, to jest ona je ja u drugačijim okolnostima.

Često je porede sa Skarlet O’Hara. Šta kažete na to?

Oliva voli Skarlet, voli dramu, iako tu potrebu potiskuje u svakodnevnom životu. To i jeste izvor njene patnje. Ona nema hrabrosti da pokaže svetu ko je, jer se plaši kritike, ali najviše od svega ne želi da razočara ljude oko sebe i tako ih povredi.

Vaša heroina Oliva prigrliće život čak i kada boli. Da li ste i sami imali takva iskustva?

Pokušavam! To je jedini način da imate pun život, da živite u potpunosti. Patnja i bol su deo života, ako ih prihvatimo umesto da ih odbacimo, imamo bogatije iskustvo života.

Šta je sa vašom drugom ljubavlju – pozorištem? Planirate li da se okušate i u pisanju dramskih komada?

Još volim pozorište i nedostaje mi. Želim da napišem komad i nadam se da ću uskoro dobiti priliku.

Na čemu sada radite?

Pišem svoj peti roman. U Milanu je zima hladna i siva, ali u mojoj glavi je leto, jer sam na jugu sa mojom novom heroinom!