Босна на прагу нове године

„А ко би признао вашу самосталну Српску?” – иронично је упитао Додика загребачки новинар, пошто је овај изложио своје песимистично виђење будућности БиХ. „Да ли Србија? Русија? Мађарска?”

„Хрватска!”, одговорио је уз шеретски осмијех председник Српске, који већ подуже у разним верзијама и формулацијама најављује одлазак Републике Српске из БиХ. Ни питалица ни питани, наизглед природно, нису споменули признање од муслиманског Сарајева.

Можда то са Хрватском и није шала. Хрвати би једва дочекали да већ сутрадан и „Херцег-Босна” изађе из ФБиХ и БиХ. Милановић би у Загребу подсетио да је упозоравао да ће до тога довести међународно поигравање са босанским Србима и Хрватима у прилог Бошњацима.

Вучић никад није реаговао на Додикове изјаве о уједињењу, није их ни прихватао ни одбацивао. Због КиМ се позивао на непроменљивост граница, али уједињење, које би подразумевало и пристанак Србије, није исто што и осамостаљење, јер је унутрашња ствар БиХ. Рекао је, такође, да санкције Додику за Србију не постоје. Уочи прошлонедељних избора, у „Ћирилици” је навео савет шеика Бин Заједа да се окрене БРИКС-у. „И од тада”, поентира Вучић, „сваког дана размишљам о томе”. А све слабија и агресивнија ЕУ, приближава га евроскептичном Додику.

Орбан би извесно међу првима признао Српску. Не ради се само о интензивној подршци Будимпеште Бањалуци него о личном пријатељству Орбана и Сијарта са Додиком и никад бољим односима Мађарске и Србије. При томе се обично заборавља на историјски контекст ових веза. У предосманској историји БиХ, Мађарска је била веома присутна на просторима јужно од Саве, а континуитет је настављен за време анексије и двојне монархије. Иако су многи високи чиновници Беча у Босни били Мађари, сећање на окупацију везано је за Беч, а не за Пешту.

Лавров је годинама у свакој прилици понављао да Русија подржава Дејтонски споразум, подразумева се онај изворни. Но, како је Запад током последњих деценија Дејтон претворио у покриће за све и свашта, па и његово рушење, ова реч је, као по договору, нагло нестала из оптицаја у Српској, Србији и Русији. Да ли зато што Дејтон не предвиђа сецесију ентитета, али код Додика је на дневни ред дошао „мирни”, али и „изнуђени” одлазак. Најзад, и Путин: „Ми пратимо збивања у БиХ и у потпуности делимо ставове руководства Републике Српске.”

На списку првих признања вероватно би се нашле и Белорусија, Израел, Словенија, зашто не и Турска. На таласу глобалног антиамериканизма и неке друге ваневропске земље, већ самим тим што су САД против тога, а понешто и знају о томе колико Американци већ три деценије крше Дејтон и мрцваре Српску. Наизглед изненађујуће, прво и најважније признање могло би доћи из Сарајева, али хајдемо редом!

Питање које претходи свим осталим гласи: колико је реалан пројекат јединствене БиХ, а колико пројекат разлаза. Или, који је реалнији? Пројекат јединствене делује готово надреалан. Већ на изборима ’90, који су дали резултат налик на национални попис становништва, испоставило се да су братство, јединство и заједништво били пропагандна конструкција комунистичке власти. Потом смо имали крвави грађански рат на национално-верској основи. Прекинут је Дејтоном, а онда је његовом ревизијом у миру продубљиван јаз између Бошњака, Срба и Хрвата. Запад је најпре подржао националне странке како не би дошло до рестаурације старог поретка, а онда је анационалне „социјалистичке радне људе” заменио наднационалним грађанима који ће обновити јединствену БиХ. Цимерман је био убедио исламисту Алију, који није држао ни до нације ни до државе, да глуми грађанског лидера свих Босанаца и Херцеговаца. Међутим, грађанска држава, грађанско друштво, грађанство немају социјално-историјска упоришта у БиХ, и такве аутобус странке, попут Кадићеве у Сарајеву и Живановићеве у Бањалуци, убрзо су се спонтано угасиле. Али САД и ЕУ, иако и саме све више подељене, не одустају од јединствене БиХ, баш као ни од украјинске контраофанзиве, која додавањем оружја и људства напредује натрашке.

И чему је БиХ данас ближа – јединству или подели? Упркос отимању ентитетских надлежности и наметању закона, да је ближа подели изјаснили би се и разочарани Бошњаци. Нема јединствене грађанске БиХ нити „један човјек – један глас”, што би легализовало доминацију најбројнијих. Сидрановим речима – странци нас стално убеђују да неће дозволити поделу, а то се у ствари на наше очи већ догодило. Хаџидедић и Диздаревић буде бошњачку јавност, „успавану прозападним медијима”, да Путин и БРИКС побеђују. Најзад, Кисинџер је проценама из 2014. охрабрио поделу као једино рационално решење за БиХ.

После крвопролића у Гази, у режији САД и свемуслиманске солидарности са Палестинцима, бошњачка база сарадњу Сарајева са Западом доживљава као издају вере. Осморка или тројка на власти налази се у истој ситуацији као Златко Лагумџија када је „Алжирску групу” муџахедина изручио у Гвантанамо. Да би сачувао подршку Американаца, изгубио је бошњачке гласове и вратио СДА на власт. Иако је на прошлогодишњим изборима СДА добила највише гласова, изгубила је власт. Захваљујући констелацији снага у заједничкој скупштини (Парламентарној скупштини БиХ) посланици ХДЗ-а и СНСД-а су одлучили исход. Подржали су коалицију осморке, касније тројке која ужива нападну подршку Запада. Заузврат нису ништа добили. Напротив, уштогљени „државник” Бећировић призива западни интервенционизам, министар спољни Конаковић мангупски жонглира, шеф коалиције Никшић се и не чује. Њихов став у односу на Српску није другачији него само притворнији од Бакировог.

Догодине на локалним изборима СДА ће се тријумфално вратити у седло, али до општих и председничких избора је још три и зато до смене може доћи и раније. Довољно је да Додик и Човић повуку подршку „тројци”. У међувремену без власти, Себија-Сека је чак испала жртва, а Бакир се вратио бабиним „Сјећањима”: „Да нису страдали муслимани, Запад би раније интервенисао у БиХ...” „Исламску државу не би допустили странци, а требала би нам и већина од 75 одсто”, „Не боре се наши борци за неку апстрактну идеју БиХ коју неће ни Срби ни Хрвати, него за опстанак бошњачког народа и чепрак босанске земље.” Толико и могу „просперитетно контролисати”.

Елем, у Бошњака сазрева свест да су, муслимани, можда и више него православци, жртве протестантско-католичких манипулација колективног Запада, локално и глобално. „Муслимане у БиХ не треба оставити саме, а Србе треба држати као таоце”, Ердоган то харлајише.

Шта би могао да уради ОХР, ПИК, ЕУФОР да то спрече? Баш ништа, јер су већ све испробали! Будалаштина са лажним в. п. и суђењем легитимном председнику Српске, што га не поштује, најбоље сведочи о тој немоћи и подсећа на најновије пакете санкција Русији. Што се тиче ОХР-а, Калабухов је саопштио да за Русију в. п. не постоји. Из ПИК-а се оглашава само Марфи, који је са падом глобалног рејтинга САД изгубио ранији ауторитет, амбасадори земаља ЕУ се ућутали, као и Турска, која у овој амбасадорократији представља ОИК. ЕУФОР у проценама не следи аларме политичара и констатује да у БиХ нема безбедносних претњи. Иако поводом сваких избора појачава контингент, тешко да би се одлучио за „међународни војни пуч” у Бањалуци. Захваљујући моћним пријатељима и колективном самопоуздању, а после срамоте са Слобом и Радованом, Срби ваљда неће дозволити да им странци по трећи пут хапсе председника.

Прво скочи па реци хоп! Да би Српску неко признао морала би најпре да се осамостали. Ко да призна нешто што још увек не постоји. Ни логички ни политички не може обрнутим редоследом. Истина може дискретно да се са неким унапред договори да први повуче ногу, а онда, једна по једна, све до пријема у УН. Дакле, скупштина, па референдум ... Хоп, хоп!

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa