Bosna na pragu nove godine

„A ko bi priznao vašu samostalnu Srpsku?” – ironično je upitao Dodika zagrebački novinar, pošto je ovaj izložio svoje pesimistično viđenje budućnosti BiH. „Da li Srbija? Rusija? Mađarska?”

„Hrvatska!”, odgovorio je uz šeretski osmijeh predsednik Srpske, koji već poduže u raznim verzijama i formulacijama najavljuje odlazak Republike Srpske iz BiH. Ni pitalica ni pitani, naizgled prirodno, nisu spomenuli priznanje od muslimanskog Sarajeva.

Možda to sa Hrvatskom i nije šala. Hrvati bi jedva dočekali da već sutradan i „Herceg-Bosna” izađe iz FBiH i BiH. Milanović bi u Zagrebu podsetio da je upozoravao da će do toga dovesti međunarodno poigravanje sa bosanskim Srbima i Hrvatima u prilog Bošnjacima.

Vučić nikad nije reagovao na Dodikove izjave o ujedinjenju, nije ih ni prihvatao ni odbacivao. Zbog KiM se pozivao na nepromenljivost granica, ali ujedinjenje, koje bi podrazumevalo i pristanak Srbije, nije isto što i osamostaljenje, jer je unutrašnja stvar BiH. Rekao je, takođe, da sankcije Dodiku za Srbiju ne postoje. Uoči prošlonedeljnih izbora, u „Ćirilici” je naveo savet šeika Bin Zajeda da se okrene BRIKS-u. „I od tada”, poentira Vučić, „svakog dana razmišljam o tome”. A sve slabija i agresivnija EU, približava ga evroskeptičnom Dodiku.

Orban bi izvesno među prvima priznao Srpsku. Ne radi se samo o intenzivnoj podršci Budimpešte Banjaluci nego o ličnom prijateljstvu Orbana i Sijarta sa Dodikom i nikad boljim odnosima Mađarske i Srbije. Pri tome se obično zaboravlja na istorijski kontekst ovih veza. U predosmanskoj istoriji BiH, Mađarska je bila veoma prisutna na prostorima južno od Save, a kontinuitet je nastavljen za vreme aneksije i dvojne monarhije. Iako su mnogi visoki činovnici Beča u Bosni bili Mađari, sećanje na okupaciju vezano je za Beč, a ne za Peštu.

Lavrov je godinama u svakoj prilici ponavljao da Rusija podržava Dejtonski sporazum, podrazumeva se onaj izvorni. No, kako je Zapad tokom poslednjih decenija Dejton pretvorio u pokriće za sve i svašta, pa i njegovo rušenje, ova reč je, kao po dogovoru, naglo nestala iz opticaja u Srpskoj, Srbiji i Rusiji. Da li zato što Dejton ne predviđa secesiju entiteta, ali kod Dodika je na dnevni red došao „mirni”, ali i „iznuđeni” odlazak. Najzad, i Putin: „Mi pratimo zbivanja u BiH i u potpunosti delimo stavove rukovodstva Republike Srpske.”

Na spisku prvih priznanja verovatno bi se našle i Belorusija, Izrael, Slovenija, zašto ne i Turska. Na talasu globalnog antiamerikanizma i neke druge vanevropske zemlje, već samim tim što su SAD protiv toga, a ponešto i znaju o tome koliko Amerikanci već tri decenije krše Dejton i mrcvare Srpsku. Naizgled iznenađujuće, prvo i najvažnije priznanje moglo bi doći iz Sarajeva, ali hajdemo redom!

Pitanje koje prethodi svim ostalim glasi: koliko je realan projekat jedinstvene BiH, a koliko projekat razlaza. Ili, koji je realniji? Projekat jedinstvene deluje gotovo nadrealan. Već na izborima ’90, koji su dali rezultat nalik na nacionalni popis stanovništva, ispostavilo se da su bratstvo, jedinstvo i zajedništvo bili propagandna konstrukcija komunističke vlasti. Potom smo imali krvavi građanski rat na nacionalno-verskoj osnovi. Prekinut je Dejtonom, a onda je njegovom revizijom u miru produbljivan jaz između Bošnjaka, Srba i Hrvata. Zapad je najpre podržao nacionalne stranke kako ne bi došlo do restauracije starog poretka, a onda je anacionalne „socijalističke radne ljude” zamenio nadnacionalnim građanima koji će obnoviti jedinstvenu BiH. Cimerman je bio ubedio islamistu Aliju, koji nije držao ni do nacije ni do države, da glumi građanskog lidera svih Bosanaca i Hercegovaca. Međutim, građanska država, građansko društvo, građanstvo nemaju socijalno-istorijska uporišta u BiH, i takve autobus stranke, poput Kadićeve u Sarajevu i Živanovićeve u Banjaluci, ubrzo su se spontano ugasile. Ali SAD i EU, iako i same sve više podeljene, ne odustaju od jedinstvene BiH, baš kao ni od ukrajinske kontraofanzive, koja dodavanjem oružja i ljudstva napreduje natraške.

I čemu je BiH danas bliža – jedinstvu ili podeli? Uprkos otimanju entitetskih nadležnosti i nametanju zakona, da je bliža podeli izjasnili bi se i razočarani Bošnjaci. Nema jedinstvene građanske BiH niti „jedan čovjek – jedan glas”, što bi legalizovalo dominaciju najbrojnijih. Sidranovim rečima – stranci nas stalno ubeđuju da neće dozvoliti podelu, a to se u stvari na naše oči već dogodilo. Hadžidedić i Dizdarević bude bošnjačku javnost, „uspavanu prozapadnim medijima”, da Putin i BRIKS pobeđuju. Najzad, Kisindžer je procenama iz 2014. ohrabrio podelu kao jedino racionalno rešenje za BiH.

Posle krvoprolića u Gazi, u režiji SAD i svemuslimanske solidarnosti sa Palestincima, bošnjačka baza saradnju Sarajeva sa Zapadom doživljava kao izdaju vere. Osmorka ili trojka na vlasti nalazi se u istoj situaciji kao Zlatko Lagumdžija kada je „Alžirsku grupu” mudžahedina izručio u Gvantanamo. Da bi sačuvao podršku Amerikanaca, izgubio je bošnjačke glasove i vratio SDA na vlast. Iako je na prošlogodišnjim izborima SDA dobila najviše glasova, izgubila je vlast. Zahvaljujući konstelaciji snaga u zajedničkoj skupštini (Parlamentarnoj skupštini BiH) poslanici HDZ-a i SNSD-a su odlučili ishod. Podržali su koaliciju osmorke, kasnije trojke koja uživa napadnu podršku Zapada. Zauzvrat nisu ništa dobili. Naprotiv, uštogljeni „državnik” Bećirović priziva zapadni intervencionizam, ministar spoljni Konaković mangupski žonglira, šef koalicije Nikšić se i ne čuje. Njihov stav u odnosu na Srpsku nije drugačiji nego samo pritvorniji od Bakirovog.

Dogodine na lokalnim izborima SDA će se trijumfalno vratiti u sedlo, ali do opštih i predsedničkih izbora je još tri i zato do smene može doći i ranije. Dovoljno je da Dodik i Čović povuku podršku „trojci”. U međuvremenu bez vlasti, Sebija-Seka je čak ispala žrtva, a Bakir se vratio babinim „Sjećanjima”: „Da nisu stradali muslimani, Zapad bi ranije intervenisao u BiH...” „Islamsku državu ne bi dopustili stranci, a trebala bi nam i većina od 75 odsto”, „Ne bore se naši borci za neku apstraktnu ideju BiH koju neće ni Srbi ni Hrvati, nego za opstanak bošnjačkog naroda i čeprak bosanske zemlje.” Toliko i mogu „prosperitetno kontrolisati”.

Elem, u Bošnjaka sazreva svest da su, muslimani, možda i više nego pravoslavci, žrtve protestantsko-katoličkih manipulacija kolektivnog Zapada, lokalno i globalno. „Muslimane u BiH ne treba ostaviti same, a Srbe treba držati kao taoce”, Erdogan to harlajiše.

Šta bi mogao da uradi OHR, PIK, EUFOR da to spreče? Baš ništa, jer su već sve isprobali! Budalaština sa lažnim v. p. i suđenjem legitimnom predsedniku Srpske, što ga ne poštuje, najbolje svedoči o toj nemoći i podseća na najnovije pakete sankcija Rusiji. Što se tiče OHR-a, Kalabuhov je saopštio da za Rusiju v. p. ne postoji. Iz PIK-a se oglašava samo Marfi, koji je sa padom globalnog rejtinga SAD izgubio raniji autoritet, ambasadori zemalja EU se ućutali, kao i Turska, koja u ovoj ambasadorokratiji predstavlja OIK. EUFOR u procenama ne sledi alarme političara i konstatuje da u BiH nema bezbednosnih pretnji. Iako povodom svakih izbora pojačava kontingent, teško da bi se odlučio za „međunarodni vojni puč” u Banjaluci. Zahvaljujući moćnim prijateljima i kolektivnom samopouzdanju, a posle sramote sa Slobom i Radovanom, Srbi valjda neće dozvoliti da im stranci po treći put hapse predsednika.

Prvo skoči pa reci hop! Da bi Srpsku neko priznao morala bi najpre da se osamostali. Ko da prizna nešto što još uvek ne postoji. Ni logički ni politički ne može obrnutim redosledom. Istina može diskretno da se sa nekim unapred dogovori da prvi povuče nogu, a onda, jedna po jedna, sve do prijema u UN. Dakle, skupština, pa referendum ... Hop, hop!

Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista