Шале о (не)сложној браћи

Незаборавна енглеска серија „Ало, ало” бавила се хумористички Другим светским ратом са великом временском дистанцом, после више од четири деценије. У ТВ Београд серија „Сложна браћа”, шаљива верзија трогодишњег ратовања три босанске вере почетком деведесетих, настала је само коју годину пошто је сукоб званично, уз страно посредовање, окончан. Заснована на судару менталитета, али и сличности појединачних интереса, на суочавању типичних етничких особености, али поводом истих непосредних циљева, серија је била забавна, изазивала је смех и, чинило се, доносила опуштање. Хумор се, уосталом, сматра лековитим.

Само који дан пошто је Црна Гора признала самопроглашену независност Косова, „Курсаџије” су се огласиле шаљивим коментарима. Као и сва претходна издања ове серије ТВ Пинк, и ово ванредно, под називом „Обрачун код кањона Мораче”, заправо је низање вицева у једној истој, статичној драмској ситуацији, на часу у вечерњој школи за одрасле. Основни „заплет”, односно „контрапункт” опет почива на етничким обележјима и националним различитостима чији су носиоци Геџа, Хрвоје, Јанез и припадници осталих народа и народности некадашње Југославије. Да је њихов однос захвална хумористичка грађа потврдила је дуговечна популарност „Шовинистичке фарсе”. Но, док је овај театарски текст, сатирични диспут двојице историчара, Србина и Хрвата, временом прешао на естраду и тамо наставио живот добијајући на актуелности, али и на површности и необавезности, „Курсаџије” су одувек биле естрадне. Шале су плитке, грубе, ласцивне. Упадице псовачке. Вицеви масни и с брадом. Штосови за брзи ефекат. Смех на прву лопту (појачан оним „из конзерве” који убацује тонац).

Али како тренутно на екрану нема доброг политичког хумора и праве политичке сатире, коју домаћи политичари и те како заслужују, онда је простор „Курсаџија” засад једино место где се јавно праве шале на рачун председника, премијера, министара. То је најчешће и приглупо и припросто, понекад је и увредљиво, али у основи вероватно годи незадовољном, забринутом, депримираном народу који ту налази мало одушка. Разочаранима у црногорски пријатељски гест према косовским Албанцима а непријатељски према свим Србима, свакако се допало што су се тога дотакле и „Курсаџије”. Истина, сасвим благо. Једном репликом јунака с кечетом: „Фаља, браћо Црногорци!” И честим одговором друге стране: „Ми признајемо, ми признајемо”.

Много су оштрије, озбиљније и опасније вербалне реакције домаћих политичара. Уместо да ћуте и раде, предузимају шта треба по праву, закону и за државно добро, они грде и прете. Али, скупштинска говорница (у знатној мери због директних ТВ преноса) и фотеље у ТВ студијима за њих су неодољив изазов. Говоре, говоре, говоре... „ко Максим по дивизији”. Нажалост, председница парламента није у позицији, а многи ТВ водитељи нису у стању да делају попут Оље Бећковић. Па да, са заслуженим ауторитетом, суверено владају „сесијама”, да одлучно враћају њихов ток на одабрану и договорену тему, да интервенишу смислено зарад разјашњења и разумевања код оних којима се сви заједно обраћају, најзад да хитро „откаче” из приче непристојног говорника склоног безобразлуку и вређању.