Путоказ грађанској култури

ДВА ВЕКА У СРБИЈИ
Осамнаесто столеће, названо метафорично, у једној од књижевних периодизација – Доситејевим добом – било је доба које је дало неколико важних ствари за националну културу и књижевност: изнедрило је свест о народном као књижевном језику; увело је формиране нове уметничке жанрове, први сонет и часопис (Захарија Орфелин), прву аутобиографију (Доситеј Обрадовић) и мемоаре (Симеон Пишчевић), први роман (Павле Јулинац) и комедију (Емануил Јанковић), први уметнички еп (Јован Рајић), прву сатиру (Михаило Максимовић), прву књижевну критику (Орфелин), први путопис (Јеротеј Рачанин); ово доба створило је идеју о важности образовања као основе за формирање слободне личности; понудило је и идеју о том како се вера и нација могу променити, али језик – никад.

Много од тог стигло је испод Доситејевог пера, а многима од ових идеја Доситеј је био подстрекач. Поготову је био пропагатор идеја о толеранцији и алтруизму, о чему готово са сваке његове странице зраче реченице. Био је страствени заговорник важности сазнања истине. Био је писац који ни о ком није написао ружну реч. Шта је, међутим, од тих Доситејевих идеја  остало стамено утемељено у данашњем веку, у много чему сличном 18. столећу, бар кад је реч о демократизацији културе, штампи, публиковању књига и могућности образовања за све.

Неразумевања, оспоравања

Знамо ли шта му дугујемо? Колико смо га уистину проучили? Кад ћемо сазнати тачну годину његовог рођења? А још увек наша наука, која је престала да завирује у архиве и часописе, неће да зна тачан датум његове смрти, мада о том постоји публикована архивска белешка у часопису "Ковчежић".

Зашто и данас постоје његова оспоравања, неоснована, свакако, јер се не разуме његов однос према цркви, никако – према вери. Шта знамо о његовој приватној библиотеци. Знамо ли колико је Доситеј познавао сопствену националну књижевност? Он, на пример, зна за делатност  Божидара Вуковића Подгоричанина; зна за стваралаштво Павла Јулинца, Саве Текелије, Григорија Трлајића, Атанасија Стојковића, Христифора Жефаровића, Захарије Орфелина, Стефана Вујановског, Емануила Јанковића, Јована Рајића (којег спомиње још 1760. године, у чувеном хоповском дијалогу с игуманом Теодором). Сви они, рекла бих тако, нису могли да се сакрију од његове благодарности. За њега, потом, знају му сувременици Михаило Максимовић, Герасим Зелић и млади Лазар Бојић, који у првој историји српске књижевности (1815), пре свега, просветитељства, пише биографију Доситејеву.

Опет, питам се и даље, колико је његово дело међу нама? Чак се питам колико данас схватамо величанствени напор нашег професора Боривоја Маринковића, који је деценијама стрпљиво формирао и направио студијски предмет "Српска књижевност 18. века"? Радова овог великог научника, уосталом, највише је на овој изложби.

И опет, колико су Доситеј и доситејевске идеје утемељене у сувременој српској култури? Зашто оне нису образац, основа и путоказ оном облику грађанске културе којем сви декларативно тежимо?

Ова изложба указује на чињенице пред којима се недвосмислено поставља таква упитаност. Јер, наша данашња изложба јесте слика културне историје у 20. столећу, управо стога што показује Доситеја кроз двовековна истраживања. Она, међутим, даје јасно контурисан профил везе 18. с 20. столећем. Погледајте само награђен гимназијски рад Станислава Винавера, под насловом "Која је корист од читања", онај рад којим се отвара маштовита, паметна и бајковита књига "Цитат Винавер" нашег професора Гојка Тешића, па ћемо већ почети да схватамо да је Доситеј уткан у 20. столеће. Његово име све ове векове исијава несамерљиву привлачност – и то како на српску, тако и шире, на јужнословенску интелигенцију. Према истраживању Павла Поповића, из 1938. године, о Доситеју је штампано 150 наслова. А бечки славист Ватрослав Јагић чак је, 1864, тврдио да је за књижевни живот Срба Доситејево бекство из Хопова равно Мухамедовој хегри у Медину.

Књига као 163 грама злата

Чак се и противници оваквог прављења симбола неумитно враћају Доситејевом делу. Уосталом, он је у 19. столећу био један од народних јунака. И онда, дакле, чак и онда кад је Вук постао централна фигура романтичарског века, Доситеј се као национални симбол није губио из историјског самопортретисања. Позадину такве истакнуте Доситејеве позиције требало би тражити у оној симболизацији његове делатности која се заснивала на идеји модернизације Србије у европском смислу.

Питам се стално, као што се види, познајемо ли ми Доситејево дело, толико поштовано за његова живота да му је вредност књига, изражавана у злату, вредела онолико колико је у грамима тежила његова књига ("Живот и прикљученија" из 1783. године имају тежину 163 грама!).

Јесте о Доситеју много писано? Да ли је, међутим, све речено? Да ли смо, и када ћемо, почети да читамо, не око њега, већ самог писца Доситеја? Читамо ли Доситеја? Рођен као Србин, у науци се каже како до 1807. није посетио своју националну отаџбину. Да ли смо истражили колико је то тачно? Назнака за измењену овакву децидирану тврдњу имамо у његовом делу, у "Баснама". Колико систематично знамо о Доситеју и антици? А тек колико поразно – још увек немамо научну монографију о односу Доситејевом према усменој народној књижевности.

Човек доба просвећености, Доситеј је мислио попут Моцарта у завршној сцени "Чаробне фруле", о зори новог доба за новог човека. Зашто? Због тога што је у средишту његовог дела човек који размишља о доброти и пријатељству као врховном моралном начелу кондијаковске осећајности. Имамо много књига о Доситеју и поводом њега. Да ли смо га, међутим, уистину проучили? На том путу постављања Доситеја на право место, без непотребне глорификације, прилог представља и ова изложба. Коначно, колико је Доситејево дело стварно међу нама? Одговор на то питање зависи само од нас, од наше спремности да размишљамо о актуелизацији традиционалне националне културе.

Мирјана Д. Стефановић
(Реч са отварања изложбе "Доситеј Обрадовић 1807–2007. Два века од доласка у Београд", прошле недеље на Филозофском факултету у Новом Саду)