Пре подне и по подне

Да сам бар пола Енглескиња. Али нисам. Црногорка сам. И то не пола. Цела. Додуше, само од поднева. До поднева сам Српкиња. Скроз.

Јасно вам је одмах да нисам неки човек.

До поднева претим пореклом Црногорки, од поднева рођеној Српкињи.

До поднева заплењујем црногорске станове по Београду, од поднева српске викендице по мору.

И све тако. За сада је нерешено.

Једино ноћу сањам да сам неко други. У ствари, трећи.

Морам да признам да сам од дана када сам сазнала да се патриотизам не сипа у трактор страховала да ће се открити да и глисери не иду на исто гориво. И, ево. Тачно тако.

Сумњала сам и да ће, откако смо једни другима окренули леђа, стићи и тај нож. А где друго? Код неких од нас у срцу није било места од оног који тамо стоји још од црногорског референдума. Дакле, све сам то помало очекивала. 

Али, нисам очекивала да ствари крену баш овим током. Мислила сам: кад Београд има места за америчког амбасадора Мантера, имаће и за рођену Београђанку црногорску амбасадорку Анку. Када лете авиони за Лондон, летеће и за Подгорицу, кад може слано турско море на косовску рану моћи ће и црногорско. Али, не.

Црна Гора је посебан случај за нас, баш као што смо ми посебан случај за све остале.

Од када је кренуло то с бојкотом мора, отимањем викендица, па и укидањем екскурзија, схватила сам да не могу да се правим као да се то мене не тиче. Из макар два разлога. Ни пре подне, а богами, ни по подне. 

Да знате да ми се више не мили да устајем ујутро. Не знам шта бих „им” рекла, а страх ме је, налетећу на некога од „њих”. Мужа, сина, оца, брата… Довољно ми је што не могу да побегнем од себе. С рођацима је лако, више се не виђамо. Пре подне ја нећу код њих, после подне они неће код мене.

Одмор од сада планирамо позивајући се на српску Резолуцију у Уједињеним нацијама и званичну политику Београда. Дакле, Турска. Признали су Косово, али пре Резолуције. Црна Гора је после, дакле, отпада. До сада смо ишли у Турску из потпуно погрешних разлога. Више не.

Срећа је да радим пре подне, па не долазим у конфликт с претежно српским окружењем. Срећа је и да сада имам још један разлог више да не волим своје директоре. Несрећа је да и они имају разлог више да не воле мене. 

Све у свему, навикавам се. Трудим се да не размишљам о стварима које нас раздвајају. Има и таквих. Тренутно не могу да се сетим многих, али сам сигурна да их има. Па, нисмо ваљда изгубили разум. Можда више не говоримо истим језиком, не идемо у исту цркву, можда више не можемо ни да се волимо, али знам да се око Косова слажемо. 

Знам да Косово не дам пре подне. Онда га не дам ни после подне.

А ноћу? Ноћу онда сањам да је некога брига за то.