Наша телевизија и гледаоци некад и сад

Нисам први ни једини који све теже може да разуме зашто на ТВ програмима нема филмова, серија, драма у којима нема насиља, увреда, убистава, рата – и код кабловских оператера и у мрежи ЕТВ-а. Већ неколико година приказују се филмови који популаришу убиства, крв, сузе, трауме, страх... Покушао сам да одока проценим број убијених у серијама и мој утисак је да се креће од пет до 105. Теме су рат, киднаповање, силовање, масовне ликвидације, конзумирање опојних дрога, а алкохол се употребљава као шећерна водица. На експлицитан начин приказују се сцене употребе свих врста хладног и ватреног оружја и конзумирања опојних средстава. Уз то, емитери најаве за приказивање емитују у ударним терминима с „изабраним” сценама од којих се „диже коса на глави”. Све ми се чини да се формирала једна врста картела међу оглашивачима да се најаве емитују у исто или приближно време на свим каналима. И све је праћено тоном који крши сва правила о нивоу тона који прописује ЕТВ (Емисиона техника и везе). Жеља оглашивача и његовог режисера за скретањем пажње гледаоцу је постигнута, принуђен је да сву своју пажњу фокусира на тај догађај.

Нисам стручан да проценим како то утиче на широки аудиторијум, особито на децу и омладину, а оно што је очигледно јесу догађаји који су се збили код нас и на глобалу.

Питам се често зар данас у Србији не живе ствараоци попут Здравка Шотре, Александра Ђорђевића, Новака Новака, Лоле Ђукића, Тимоти Џон Бајфорда, Синише Павића, Мише Вукобратовића, Слободана Шуљагића, Љубише Козомаре, Александра Антића, Слободана Шуљагића… и многих уредника и режисера музичког, забавног, спортског жанра. Помињем и редитеље у позоришту, попут Дејана Мијача, Соје Јовановић, Душана Ковачевића, Љубомира Драшкића, Александра Мандића... чије су представе приказиване у драмском програму телевизије. Нека ми опросте ини којих се у овом часу не сетих. Они су стварали „амаркорд” (сећање) за читаве генерације које су одрасле на простору Балкана. Ту су серије и филмови, незаборавни квиз „Појединац против телевизије”... Рекло би се – за све од седам до 107 година.

Одрастао сам у селу, ТВ апарат сам први пут видео 1959. године на Сајму технике на који ме је отац повео, о чему поседујем и фотографију с Београдског сајма, а телевизијски програм гледам још од времена кад је на екрану стајао телоп Статуа Победника и текст Експериментални програм, праћен музичком фразом „Београде, Београде”. У нашој кући пре телевизора смо имали кристални радио, тзв. детектор, а 1955, кад је уведена струја у село, отац је купио радио-апарат „Шумадија” који је производило Предузеће РЕК (Радио-електро Крагујевац). Слушао сам Радио Београд, Сарајево, али и Радио Ватикан, Луксембург, Букурешт, Глас Америке, што су га емитовали из Солуна. Слушао сам „Санремо” док су певали Робертино, Милва, Доменико Модуњо, Адријано Челентано, Ђиљола Чинквети, Кони Френсис… Још памтим ондашње краљеве, цареве и председнике влада, држава широм света. Гледао сам многе спортске догађаје, први сателит у Земљиној орбити и људе на Месецу, долазак на власт Фидела и Чеа на Куби, убиство Џ. Ф. Кенедија, али и прве сапунице „Дуго топло лето” и „Градић Пејтон” за чијим је глумцима (Ед Нелсон, Мија Фароу, Дороти Мелон, Рајан О’Нил, Пол Њумен, Орсон Велс...) владала помама. Савременици тог доба сећају се опустелих улица и кафана у време њиховог приказивања.

Тада ни слутио нисам да ћу, много година касније, три деценије провести у РТВ Београд и да ћу на неки начин бити сведок догађања који су пратили РА и ТВ програм. Иако сам био очаран производњом и емитовањем, прву озбиљну критику да је телевизија пала на испиту чуо сам од легендарног директора ТВ Београд Драгољуба Ере Илића (смењен 1972. у афери Верослава Тадић због скраћеног писма и критике Тита и Доланца). Он је једном приликом, у опуштенијој атмосфери, изјави да је телевизија пала на испиту зрелости оног дана кад је у Скупштину СФРЈ први пут ушао камерман без беле кошуље, машне и одела.

Шта се то догодило и колико дуго ћемо трпети једну врсту суптилног насиља или ћемо седећи у удобној фотељи с даљинским управљачем у руци остати на графиту „Ко овде не полуди тај није нормалан”?

Ракица Дробњаковић,
село Балосава