Српске реченице у италијанској глави

Нови роман Марија Лигуорија „Via Acquarossa” (у издању Лагуне), интимна је шетња једном медитеранском улицом у близини Везува, надомак Помпеје, али и историјом и културом не само јужне Италије, већ и Европе. Јунаци „Акваросе” живописни су на начин Фелинијевих или Кустуричиних филмских ликова. Њихове страствене природе, иако теже слободи, правди и лепоти, ограничене су животом у малом приморском месту, што их доводи у противречне ситуације.

Марио Лигуори (Сарно, Италија), поред тога што је врсни писац, ванредни је професор на Филозофском факултету и на Академији уметности у Новом Саду, где предаје италијански језик, културу и књижевност. Изворно пише на италијанском и српском језику. „Via Acquarossa” његова је десета књига, а поред романа пише и путописну прозу, приповетке, и преводи. Живео је и радио у Шведској, посетио је готово све европске земље, а дуже је боравио у Ирској, Великој Британији и Словенији. Био је гост на престижном Хариман институту Универзитета Колумбија у Њујорку. Добитник је специјалног признања „Бранислав Мане Шакић” за изузетно владање српским језиком и успостављање мостова сарадње између Италије и Србије. Говори италијански, српски, енглески, словеначки и шведски.

Градови у којима сте живели постали су топоними ваше прозе. Међутим, како је то писати о завичају у јужној Италији на „страном” српском језику?

Језик који ми није матерњи може само да помогне јер тако боље контролишем емоције и владам причом. Српски језик ми служи као филтер – све мора да прође кроз њега, све поприма неке нове облике. Још нисам открио на који начин функционише чудо рађања српске реченице у мојој глави, будући да је то и даље једна италијанска глава с југа полуострва. Српски језик се, међутим, показао ефикасним јер лако носи терет мојих мисли, терет који се, бар се надам, не преноси и на моје реченице. Заправо, српски је за мене својеврсно ослобађање, чак и кад грешим користећи га. Сличан однос имам са шведским језиком; вероватно је то пројекција детињства пуног снова у којем сам маштао о другим крајевима и језицима.

Да ли су ваша сећања она чудна мешавина чињеница и илузија, које домаштавају понекад сурову свакодневицу?

Одувек сам био убеђен да људи из мојих крајева носе јасан печат извесне трагичности. Они су трагични у сваком моменту, док једу или спавају, па чак и док се радују. Понашају се као слободна бића, глорификују садашњост, али су у суштини таоци времена и простора, таоци смрти која ће их однети – и то је оно што их прогања, не допуштајући им да буду растерећени. Такви су нарочито мушкарци. За жене бих рекао да су конкретније, зрелије, свесније пролазности живота. Но, како се свет и људи мењају, осетио сам да негде морам да сачувам дух осамдесетих година 20. века, када је мој завичај доживео врхунац. Хтео сам да се читаоцу чини да су моји ликови стварно постојали. Ако сам икога убедио да је то тако, онда смо моја књига и ја успели.

Осећате ли да је присуство мора или Везува довољно да живот има призвук митског и осећате ли се посебним што потичете из земље која има једно од највећих културних блага у Европи?

Свестан сам тамошње лепоте, али без ароганције онога који је убеђен да има право на привилегије. Призвук митског у мојој књижевности не замењује ни свест о сложености света, ни нужду да се интервенише, како би живот постао мање суров, а више солидаран. Немојмо заборавити да је античко наслеђе, иначе и даље веома присутно у мом завичају, нека врста аманета радних људи, стваралаца. То важи и за хуманизам који јесте оживљавање антике. Културни паразити данашњице, који нису створили ништа значајно, него се позивају на супериорност поднебља или достигнућа предака, не раде довољно частољубиво ни на себи ни на променама на које је свет, на крају крајева, осуђен. Често се питам да ли су наши људи заиста загледани у Везув, тај географски стожер мога краја. Добро питање, премда је једна од главних човекових одлика заправо његово настојање да не примећује лепоту и богатство око себе; човек увек жели нешто више…

Да ли миграције становништва из Магреба или бивше Југославије чине „Акваросу” још богатијом у вашој прози? А како је то у савремености Италије?

Други су нам неопходни како бисмо разумели себе и свој свет. Сећам се да су се у једном тренутку, средином осамдесетих, код нас појавили први странци. Староседеоци нису били спремни на тај, за њих, страшан сусрет с оним алтеритетом. Ја сам пак био радознао: занимало ме шта ти људи једу, како живе, како говоре. У томе видим своју најлепшу особину, племенитост и радозналост античког духа, избегавање агресивности и мржње. Многи су ме тада питали зашто сам толико заинтересован за те јадне странце који иду „трбухом за крухом”. Очито сам још као дете сматрао да су сви људи путници, да смо сви рођени да бисмо упознали свет. Ствари су тренутно знатно другачије: Италија је сада пуна странаца и у томе треба да видимо прилику. Надам се да је наша демократија довољно снажна и зрела да би издржала удар времена и околности. Одговорност имају најпре властодршци – од њих очекујем умереност, поштовање, разумевање.

Јесте ли помишљали на Милоша Црњанског, који је почетком рата из Рима маштао о далеком северу, док сте у овој књизи анализирали разлике између севера и југа Европе, где је на „северу преча слобода, а на југу љубав”?

Црњански је био писац широких хоризоната, кадар да споји своју земљу с далеким крајевима. Тај је дух сигурно присутан и у мојој књижевности. Нарочито ме је занимало да проблематизујем везу између северне и јужне Европе, зато што ми се чини да се свет често по инерцији дели на Исток и Запад без правог увида у то да је главно суочавање и супротстављање ипак оно између богатог Севера, који сања природу Југа, и сиромашног, Југа који сања друштвено уређење Севера. У свом научном раду бавио сам се темом стереотипа и предрасуда о Северу и Југу, али сам хтео да унесем и неке варијације, да видим како све то изгледа у белетристици. Као што видите, није толико битно то што Италијан пише на српском, колико је битно то како и о чему тај Италијан пише.

Посебно поглавље посвећено је и једном трактату о писцима под ембаргом. Како они обогаћују једну културу?

Има писаца чије име носе многе улице и школе у нашим државама, и које ми, као, славимо, а да их не разумемо, односно не уважавамо њихова упозорења. Они су незаменљиви, јединствени у нашој култури, али у исто време скрајнути, зато што нас не хвале. Један од таквих је Радоје Домановић, један од најзначајнијих српских писаца. Он је оплеменио своју културу, написао је упечатљиве приповетке које би свако у Србији морао да прочита. И пошто има земаља које немају свог Домановића, требало би да је свако научио лекцију тог изванредног писца. Писац није онај што безразложно или оправдано слави културу којој припада, зато што он, у том чину, заправо деградира ту исту културу – природно је да сваки човек буде поносан на своју средину. Писац је, напротив, онај који упозорава своје друштво из љубави према домовини. А ми морамо да разумемо да његова упозорења, као глас истине, не треба сматрати мржњом или, не дај боже, издајом.