Ко­сов­ска бит­ка из 1369. го­ди­не

Кра­гу­је­вац – По­сле от­кри­ћа и ре­ста­у­ра­ци­је, над­гроб­ни спо­ме­ник пре­зви­те­ра Сти­па­на из 14. ве­ка би­ће вра­ћен на из­вор­ну ло­ка­ци­ју, та­мо где је и про­на­ђен 2017. го­ди­не, у се­лу Ка­ме­ни­ца на об­рон­ци­ма Руд­ни­ка. Де­та­ље вра­ћа­ња спо­ме­ни­ка уса­гла­ша­ва­ју кра­гу­је­вач­ки За­вод за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре и На­род­ни му­зеј Шу­ма­ди­је. Ве­ли­ка ка­ме­на пло­ча те­шка ви­ше сто­ти­на ки­ло­гра­ма, са за­ни­мљи­вим нат­пи­си­ма и умет­нич­ким укра­си­ма, тре­нут­но се на­ла­зи у Сир­чи код Кра­ље­ва, код про­фе­со­ра Сло­бо­да­на Ма­рин­ко­ви­ћа у чи­јем ате­љеу је оба­вље­на и кон­зер­ва­ци­ја овог вред­ног ар­те­фак­та срп­ске сред­њо­ве­ков­не исто­ри­је.

– Од­лу­че­но је на кра­ју да се спо­ме­ник по­ста­ви у пор­ти ка­ме­нич­ке цр­кве, у чи­јој бли­зи­ни је и про­на­ђен пре шест го­ди­на – ка­же за „По­ли­ти­ку” Не­над Ка­ра­ми­јал­ко­вић, ди­рек­тор За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре у овом гра­ду.

Пр­ва ар­хе­о­ло­шка ис­тра­жи­ва­ња у Ка­ме­ни­ци по­че­ла су 2012, а до 2015. го­ди­не утвр­ђе­на су три зна­чај­на ло­ка­ли­те­та: Цр­кви­не, Јо­ва­ње и не­кро­по­ла у цен­тру се­ла. У Цр­кви­на­ма су от­кри­ве­ни оста­ци не­ве­ли­ке бо­го­мо­ље ко­ја је нај­ве­ро­ват­ни­је спа­ље­на у на­је­зди Ту­ра­ка, а спо­ме­ник рат­ни­ку Дра­го­сла­ву Ва­си­ље­ви­ћу, по­то­њем све­ште­но­слу­жи­те­љу Сти­па­ну (Сте­фа­ну), про­на­ђен је не­да­ле­ко од цр­кве, по­чет­ком ма­ја 2017, при­ли­ком ко­па­ња пот­пор­ног зи­да ко­јим је тре­ба­ло за­шти­ти­ти ло­ка­ли­тет од об­ру­ша­ва­ња. Ра­до­ве је фи­нан­си­ра­ла фир­ма „Фло­рес” по­ро­ди­це Пља­кић на чи­јем је има­њу и про­на­ђен спо­ме­ник.

– Реч је о ма­сив­ној ка­ме­ној над­гроб­ној пло­чи де­бљи­не 19 цен­ти­ме­та­ра, ви­си­не 160 и ши­ри­не 53 цен­ти­ме­тра. Спо­ме­ник је те­жак 350 ки­ло­гра­ма. Ра­ђен је од от­пор­ног вул­кан­ског ка­ме­на ко­јим Руд­ник оби­лу­је. Спо­ме­ник је ти­па обе­ли­ска, са су­же­ним пи­ра­ми­дал­ним де­лом на вр­ху, а са­др­жи че­ти­ри тек­ста са умет­нич­ким мо­ти­ви­ма и укра­си­ма. Под­се­ћа на над­гроб­ни спо­ме­ник де­спо­та Сте­фа­на Ла­за­ре­ви­ћа, ко­ји је 1427. го­ди­не по­диг­нут на ме­сту ње­го­ве смр­ти, у још јед­ним Цр­кви­на­ма, за­се­о­ку Мар­ков­ца код Мла­де­нов­ца – на­во­ди наш са­го­вор­ник.

Спо­ме­ник Дра­го­сла­ву Ва­си­ље­ви­ћу, ко­ме је све­ште­нич­ко име би­ло Сти­пан (Сте­фан), про­на­ђен је са озбиљ­ним ме­ха­нич­ким оште­ће­њи­ма, што го­во­ри да је ко­ри­шћен и у не­ке дру­ге свр­хе, док су на боч­ним стра­на­ма уоче­ни умет­нич­ки при­ка­зи ма­че­ва или сред­њо­ве­ков­ног оруж­ја.

– Ти мо­ти­ви све­до­че да је по­кој­ник био рат­ник, мо­жда и вој­ско­во­ђа, чак и при­пад­ник не­ког ви­те­шког ре­да, што тре­ба про­ве­ри­ти. Мо­гу­ће је да је у ка­сни­јем жи­вот­ном до­бу, ка­да је при­хва­тио све­ште­нич­ку ри­зу, уче­ство­вао у не­ком бо­ју и по­ги­нуо – ка­же Ка­ра­ми­јал­ко­вић.

Од че­ти­ри тек­ста је нај­у­пе­ча­тљи­ви­ји епи­граф­ски за­пис. Ини­ци­јал­но чи­та­ње оба­вио је Ђор­ђе Ми­ло­ва­но­вић из кра­гу­је­вач­ког За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ник кул­ту­ре, а де­таљ­но чи­та­ње је ура­ди­ла на­ша по­зна­та ар­хе­о­ло­шки­ња Гор­да­на То­мо­вић.

Епи­граф­ски за­пис ис­кле­сан је ве­што. По­чи­ње сим­бо­лич­ном ин­во­ка­ци­јом у об­ли­ку ар­ха­ђе­он­ског кр­ста, са пред­ста­вом рај­ских вра­та, а гла­си: „А ов­де је ме­сто по­ко­ја слу­ге бо­жи­јег пре­зви­те­ра Сти­па­на зва­ног мир­ски Дра­го­слав Ва­си­ље­вић. По­ги­бе у да­ни­ма ца­ра Уро­ша, а у др­жа­ви кне­за Ла­за­ра. По­ста­ви би­лиг Во­их­на ње­гов бра­ту­чед. Ово је за­пи­сао поп Мит­ко.”

– По­ми­ња­ње ца­ра Уро­ша и кне­за Ла­за­ра је од пре­суд­не ва­жно­сти, не са­мо за да­то­ва­ње спо­ме­ни­ка већ и због чи­ње­ни­ца да је то за са­да је­ди­ни про­на­ђе­ни пи­са­ни траг у ко­ме се за­јед­но по­ми­њу ове две зна­ме­ни­те лич­но­сти на­ше исто­ри­је. Упра­во то ка­ме­нич­ком над­гроб­ном спо­ме­ни­ку да­је огро­ман кул­тур­но-исто­риј­ски зна­чај – пре­до­ча­ва Ка­ра­ми­јал­ко­вић.

За раз­ли­ку од ца­ра Уро­ша (1355–1371), по­че­так вла­да­ви­не кне­за Ла­за­ра ни­је пре­ци­зно утвр­ђен. Ипак, сма­тра се да је Ла­зар на­пу­стио двор ца­ра Уро­ша из­ме­ђу 1363. и 1365, ка­да по­чи­ње ње­гов успон као кне­за и об­ла­сног го­спо­да­ра. То зна­чи да се бит­ка у ко­јој је мо­жда по­ги­нуо Дра­го­слав Ва­си­ље­вић, пре­зви­тер Сти­пан, мо­гла од­и­гра­ти је­ди­но из­ме­ђу 1365. и 1371. го­ди­не, ка­же Ка­ра­ми­јал­ко­вић на­во­де­ћи да је тај пе­ри­од у срп­ској исто­ри­ји по­знат као „глу­во до­ба”, ка­да се ма­ње бе­ле­жи­ло, што због оп­ште не­си­гур­но­сти, што због уну­тра­шњих су­ко­ба срп­ске вла­сте­ле.

– Уз све кон­тро­вер­зе, нај­и­зглед­ни­ја је тврд­ња ду­бро­вач­ког бе­не­дик­тан­ца и исто­ри­ча­ра Ма­вра Ор­би­на о су­ко­бу срп­ских ве­ли­ка­ша на Ко­со­ву 1369, два­де­сет го­ди­на пре Ко­сов­ског бо­ја. У тој би­ци су, ка­ко Ор­бин на­во­ди у свом де­лу „Кра­љев­ство Сло­ве­на”, уче­ство­ва­ли Ни­ко­ла Ал­то­ма­но­вић, кнез Ла­зар и цар Урош, с јед­не стра­не, а са дру­ге бра­ћа Мр­њав­че­ви­ћи, краљ Ву­ка­шин и де­спот Угље­ша – по­ја­шња­ва наш са­го­вор­ник.

Епи­граф­ски за­пис о рат­ни­ку пре­зви­те­ру Сти­па­ну, за­ни­мљив је и због ко­ри­шће­ња ика­ви­це, као и не­ких слов­них об­ли­ка из ћи­ри­лич­ног пи­сма ко­је је би­ло ка­рак­те­ри­стич­но за сред­њо­ве­ков­ну Бо­сну, Хер­це­го­ви­ну и срп­ске при­мор­ске кра­је­ве, не за Шу­ма­ди­ју.

– По ика­ви­ци и об­ли­ку сло­ва ко­ја уре­зу­је поп Мит­ко, ка­ме­нич­ки за­пис је нај­бли­жи над­гроб­ном нат­пи­су Виг­ња Ми­ло­ше­ви­ћа из 1401, ко­ји се на­ла­зи у Хер­це­го­ви­ни, на Ко­че­рин­ском по­љу код Мо­ста­ра. Јед­на гру­па ис­тра­жи­ва­ча ве­ру­је да је реч о рет­ком при­ме­ру на­шег ста­ри­јег гла­гољ­ско-ћи­ри­лич­ног пра­во­пи­са из по­след­њих го­ди­на др­жа­ве Не­ма­њи­ћа, док дру­ги сма­тра­ју да се ра­ди о сво­је­вр­сној руд­нич­кој акул­ту­ра­ци­ји ко­ја је на­ста­ла у хе­те­ро­ге­ном дру­штву тог до­ба. На­и­ме, Руд­ник је у сред­њем ве­ку био ру­дар­ско сте­ци­ште љу­ди из ра­зних кра­је­ва Бал­ка­на и Евро­пе – об­ја­шња­ва Ка­ра­ми­јал­ко­вић.