Злоупотреба хуманости

Давно су паметни људи схватили да су добро и зло два лица свих људских поступака и да је мало потребно да се њихова места замене и улоге обрну.

Један такав, срећом не много јак, али ипак видљив, преображај из лепог у ружно десио се током новогодишњих дана, а бојим се да није завршен. Реч је о деформацији хуманости. Све је започело на телевизији једном дивном емисијом квиза, која је касније изазвала бујицу погрешних поступака. Само снимање тог првог квиза десило се неколико месеци раније, али је јавност за све сазнала тек пред Нову годину, када је епизода емитована. Млади студент Вељко Котлаја освојио је на квизу лепу своту новца и одмах је, лака срца и дивно уравнотежене личности, дао за лечење једног детета. Свет је истог трена постао лепше место за живот, а у људима је срце заиграло.

Али то је кратко трајало. Рекламе вребају из сваког жбуна, то велико зло овог света. Многе телевизије одмах су епизоде својих квизова, уместо у хумано, грешком обукле у кловновско рухо. Па смо, дан за даном, гледали како се одједном бројне познате личности појављују као учесници фингираних квизова, а добитак ће, како рецитује водитељ, бити поклоњен тој и тој хуманој установи, том и том хуманом процесу. Питања на тим квизовима су, наравно, таква да би одговоре знали и данашњи ђаци са дна лествице дуалног образовања. Ипак, такмичари се дошаптавају. Па се смеју. Па се клибере. И сваког часа гледају у камере, да случајно гледаоцима не би промакао њихов срећан израз лица. Јер, забога, они су постали хумани. Играју за ту и ту своту, за тај и тај хуманитарни поступак.

Сведоци смо да телевизије често подржавају и организују мноштво истински хуманих акција и ТВ емисије су лепе слике које их прате. Међутим, ови лажни квизови су нешто друго. То су својеврсна шегачења с јединим циљем да се забаве гледаоци, и ништа више. Самим тим, оштећене су, да не кажем покидане, везе гледалаца с хуманим акцијама. Али пре свега с акцијом која их је иницирала и која је чист хуманитарни подвиг, дакле с поступком младог студента. Јер, док је он замишљао целу акцију коју би желео да изведе, не знајући да ли ће у томе успети и дрхтурећи од треме да ли ће имати снаге и знања за то, они су размишљали како ће своју емисију учинити гледаном и атрактивном. Он новац није имао, маштао је да га знањем заради, плашио се да неће успети; они о новцу нису бринули, већ само о свом изгледу и досеткама које ће изговорити. Он је без жеље за било каквим атракцијама одговарао на питања, у мислима пратећи свој план који се час губио, а час поново оживљавао, а они су гледали у камере да ли их снимају и колико времена снимање још траје.

Господо глумци и водитељи, ваш поступак је карикатура хуманости. Као да сте, на пример, своје осмехе и шарм донирали у фонд за оживљавање угашених вулкана.

Јово Кнежевић,
дечји писац