У лавинама буке и беса

Радња „Климакса”, ауторског пројекта Патрика Лазића и Дуње Јоцић, инспирисаног истоименим филмом Гаспара Ноеа, приказује групу глумаца вече пред премијеру, њихово психофизичко распуштање, уз алкохол и дрогу, и постепени губитак контроле. Овај усковитлани ток непредвидивих догађаја намеће питања о последицама коришћења халуциногених супстанци и људској деструктивности, затим о крхкости романтичних и сексуалних односа, о стиду и понижењу, али и о функцији позоришта. Изведена на сцени Хартефакта, у стану у Улици деспота Стефана, представа је врло камерна, глумци играју само неколико метара од публике која их окружује, што упадљиво јача интензитет нашег доживљаја.

Редитељ Патрик Лазић радњу решава у мултимедијалном облику, кроз касторфовски спој живе игре и директног видео-преноса дешавања у суседним просторијама. Видео-снимци имају особену функцију продужетка нашег вида, а такође појачавају јачину доживљаја, нарочито у сценама где видео даје могућност праћења паралелних призора, оних које посматрамо уживо и оних који се одвијају изван наших непосредних погледа, што у целини наглашава и значење воајеризма, овде посебно важно имајући у виду да смо на неконвенционалној сцени, у стану. Игра младих глумаца је жестока, опипљива у реалистичности, они веродостојно стварају ликове експлозивних емоција који горе за успехом, за сексом, за љубављу, упадајући у тој лавини страсти у ћорсокаке мутне (ауто)деструктивности.

Павле Менсур игра најнеукротивијег међу њима, неутољиво гладног и жедног опијата и оргазама, носи најјача осећања, и према његовој сестри (Ања Ћурчић), коју повремено неодговарајуће агресивно настоји да заштити. Алексеј Бјелогрлић гради суздржанијег лика, дискретно свесног снаге свог шарма, мекшег и романтичнијег, и као такав изазива сексуалну узбурканост и мушкараца и жена. Андреј Њежић је такође уверљив у представљању хомосексуалца, нежног, женскастог држања, очајнички привученог ликом Бјелогрлића (ликови немају имена).

Радња тече у кратким фрагментима, праћеним драматичним променама светла, као и заглушујуће гласним електро-ритмовима који интензивирају и нашу сензуалну рецепцију (музика Тади, Бијат, дизајн светла Електробуба). Редитељски су пажљиво наглашени емотивни потреси ликова који нас без даха увлаче у последице лудила њиховог забављања, опијања уз плес и гласну музику, дајући  аутентичну слику изгубљености једне (сваке) генерације младих, која је у савременој историји позоришта имала блиске одразе у представама по текстовима Волфганга Бауера („Магично поподне”), Ирвина Велша („Трејнспотинг”), Марка Рејвенхила („Шопинг енд факинг”), Енде Волша („Диско свиње”).

За „Диско свиње”, постављене у новом читању редитеља Симе Ђукића, на сцени „Студио” Југословенског драмског позоришта, не може се рећи да су преживеле квалитативни тест времена. Овај ирски комад се појавио у јеку провале нове бруталистичке драматургије, средином деведесетих година прошлог века, привлачећи пажњу жестином радње и неукротивошћу протагониста, Свиње и Прцољка, који живе у свом свету, у конкретној и симболичкој изолацији, означавајући тако протест против друштвеног конформизма. Волшов приказ необузданости њихових карактера која успоставља напет сплет љубави и мржње, нежног привлачења и сировог одбијања има поетске вредности, изоштрене у сукобу са бујицама грубих речи и поступака, али оне нису довољне за грађење вишезначније, пунокрвније драме.

Редитељ је спровео сценски енергично и бучно тумачење Волшовог текста, које повремено има вредна решења (уводна, хипнотична песма Прцољка, занесена игра протагониста око диско кугле), али је у целини доста раштркано, недостаје му јача контрола сценске радње, отворене према публици, јер актери с гледаоцима и директно комуницирају. Млади глумци Вељко Стевановић (Свиња) и Сара Симовић (Прцољак) представљају најупечатљивији део представе, јер не штеде енергију у стилизовано реалистичком дочаравању подивљалих хормона тинејџера. Истинито су уобличили силовите трансформације током одрастања, кроз сексуални ритуал преображења. Као и ликови „Климакса”, и ови су склони аутодеструкцији, одраженој у маничном преждеравању и самоповређивању, такође уз прегласну електронску музику која одређује ритам њихових тела. Ипак, због ограничених значења текста, али и недовољно каналисане сценске радње, приказ њиховог бурног односа остаје на нивоу епизоде која не отвара шира и дубља значења, иако свакако доноси опипљив одјек младалачке изгубљености и истовременог трагања за смислом (љубављу), у лавини буке и беса.