Типови и говор лудака у драмама Душана Ковачевића

Историја српске књижевности подарила је веома раскошну палету ликова. Велики њен део заузимају различити типови лудака. Између осталих, њих је виртуозно представио писац Душан Ковачевић. У жељи да представи значај и посебно место лудака у драмама Ковачевића, мср Зорана Ћупић је написала рад „Савремени Хамлет са лобањом у руци – типови и говор лудака у драмама Душана Ковачевића”, објављен у Зборнику радова са Осмог научног скупа младих филолога Србије, одржаног 10. априла 2021. на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу.

Ћупићева се у раду аналитичко-синтетичким приступом бавила специфичностима говора Ковачевићевих лудака, говорним чиновима, формама преношења туђег говора, односом ауторског говора и говора ликова, истакнутошћу вербалне комике. Посебно место у истраживању чини проучавање социјалног контекста с приказом „моћи у дијалогу”, као и однос дијалога, монолога, ћутње, значаја инваријантних особина. Циљ рада био је да се на основу језичко-стилских карактеристика и теоријских утемељења утврди да ли су лудаци посрнули појединци или су део искривљене стварности и глобалне деменције ‒ живи мртваци са лобањом у руци.

‒ Феномен лудаштва у драмама Душана Ковачевића већ је препознат и надалеко присутан. Још од најранијих драма, ликови именовани као „лудаци” појављују се у већем или мањем обиму. Некада и неименовани, наизглед нормални ликови носе са собом обрисе лудаштва или бивају окарактерисани као неподобни од стране света, а тип човека лудака није исти у свим драмама ‒ наводи Ћупићева за наш лист.

Нуклеус ‒ привидно нормална породица

Корпус истраживања чине драме које представљају другу етапу у стваралачком развоју писца, али и крај епохе у историјском смилу пораз комунистичке идеологије и победа дотадашњих дисидената. Срећу се јунаци окарактерисани као лудаци који представљају изданке старог поретка, џелате или жртве, који са вером у боље сутра остају заглављени у клаустрофобичној држави и наредних 10 година, и они који након 10 година у новом руху задржавају дух претходника ‒ заједничка им је црта лудаштва која се неретко граничи са фикцијом, а опет под окриљем реалистичког проседеа.

Аутор приказује типове лудака који својим говором доприносе стварању слике привидно живих људи, који живе у привидној реалности и привидној држави, чији је нуклеус привидно нормална породица.

‒ Примењујући фукоовски принцип и питања о феномену лудила у преломним временима друштвених криза, а када је танка линија између нормалног и лудог, препознајемо типове лудака који у драмама Ковачевића носе дубину кризе, тешку тишину коју прихватају као нормалност. Постоје два типа лудака, који са унутрашњим специфичностима и разликама оправдавају теоријска уверења о свом развоју. „Лудило почиње тамо где се ремети и затамњује човеков однос према истини”, рекао би Фуко ‒ наводи наша саговорница.

„Урнебесна трагедија”

У драми „Урнебесна трагедија” она уочава ликове који се налазе с оне стране могућег и у својој говорној карактеризацији оправдавају клиничку дијагнозу лудаштва. У говору Василија, као и у понашању, запажа присуство такозване „будалашне слободе”, која бива оправдање за злодела која је починио. Он се лудилом брани од кривице и живи са тим, као и његова вереница Рајна, док насупрот њима стоје његови синови са супругама, који немају дијагнозу лудила, али имају све карактеристике које указују на лудаштво.

Комедиографски ефекти у компоновању дијалога доприносе нарушавању реалистичког оквира, који подразумева приказ једне наизглед нормалне породице у тешким временима, на рубу егзистенције. Међутим, драмска структура се нарушава испразним, фатичким дијалозима, онеобичавањем, шаблонизованим ликовима, каламбурима. Очева дијагноза лудила постаје средство за приказ разлика између нормалних и ненормалних, лудих, где је привид нормалности уоквирен у реалистичко сликање, а са великим превирањима.

‒ Ковачевић нам је у залеђеној сцени када се Василије и Рајна сусрећу са породицом указао као на сусрет са нечистим силама и доказао фукоовско гледиште да су луди одбачени и изоловани како не би кварили нормални поредак, а породица која је оправдано и нормално луда добија и своју жртву – дечака Невена. Колико је важан ауторски говор и говор ликова најбоље показују дидаскалије у драми, а форме преношења туђег говора истичу суптилан глас аутора ‒ наводи Зорана.

Додаје да је неопходно истаћи и специфичност говорне карактеризације ликова који нису клинички доказани лудаци: Милан, Ружа, Коста и Јулка.

У говору два брачна пара запажају се сва три типа дијалога: лични (полемике, дискусије, свађе), ситуациони, условљен неочекиваном ситуацијом у тренутку када Василије и Рајна долазе, и значењски, усмерен на директну комуникацију као такву. Када се Милан и Ружа свађају, једини заједнички фокус остаје на детету.

Функција овога феномена јесте у метафоричном приказивању правог стања ствари, а кроз лик Василија, кроз чије монологе и обраћања се запажа утемељено лудило у дијагнози, а однос са унуком Невеном, за кога мисли да је још увек дете, истиче и значај жртве коју Невен са собом носи. У дијалогу Василија и Рајне запажа се и заумност и лудички дијалог, а све у циљу оправданости дијагнозе и истицању експресивности чији је антипод дечак Невен.

Последња сцена указује на трагичност система вредности које почињу од породице, а шири се на друштвену кризу и сликовито је представљена и екстратекстуалним елементима, потврђена дидаскалијом, где однос аутора, ликова и читалаца остаје у јединственом троуглу.

‒ Говорећи о феномену лудаштва у поменутој драми, а на репрезентативном примеру ликова, можемо закључити да су они кројени с једним циљем, да се лудилом одбране од наметнутог лудила, а дијагноза која их плаши у ликовима Василија и Рајне представља само метафоричко средство у приказу разарања породице, својеврсне луднице са жртвом, дечаком Невеном ‒ наводи Ћупићева.

Наставиће се...