Борба против загађења у Београду

Већ дуже време преко ТВ сазнајемо да је Београд један од најзагађенијих, а неретко и најзагађенији град на свету. Пошто је град већ одавно остао без индустрије, дају се штура и неуверљива објашњења да је то због неких котларница, недалеких термоелектрана, а узгред и издувних гасова моторних возила.

Међутим, истина је управо у обрнутом редоследу. За то не треба бити неки стручњак. Наиме, још пре педесетак година посред Београда (Новог и старог) просечен је магистрални европски ауто-пут за југоисток. Њиме већ пола века куљају милиони европских моторних возила испуштајући издувне гасове с канцерогеним и другим штетним материјама, чије удисање Београђани скупо плаћају својим здрављем. А још тада у Европи је било правило да ауто-путеви обилазе градове. Држава се ни у међувремену није одлучније потрудила да ту велику грешку исправи и обилазницу што пре изгради, иако је број возила сваке године растао, нарочито у летњим месецима. Тек недавно је најављено да се обилазница око Београда коначно завршава.

Док читав свет „кука” за амазонским шумама (као светским произвођачем кисеоника), код нас се ништа озбиљније не предузима на пошумљавању голети у београдском атару (и читавој Србији). Тим више, јер ни Шумадија већ одавно није оно што је била, а и кошава, која дува са Шумовитих Карпата, изгледа да се негде губи.

Имајући у виду погубне последице наведених проблема по грађане Београда и Србије, неопходно је да се одговорне власти и најбољи стручњаци заједнички договоре о неодложном предузимању ефикасних мера. У ту сврху, између осталог, вероватно би требало строго ограничити пролазак страних возила кроз Београд, односно усмеравати их на обилазницу, а погодним мерама фаворизовати улазак у Србију возилима на електрични и други, еколошки здравији погон. Домаћим загађивачима треба техничким и економским мерама омогућити (а по потреби и приморати их) да отклоне изворе загађивања.

Што се тиче кисеоника, логично решење је у повећаном пошумљавању голети, и то квалитетним дрвећем које не испушта алергијске материје. Можда би у ту сврху било вишеструко корисно и обнављање рада Покрета горана, који је својевремено у Србији дао добре резултате.

Да би Београд био чистији, неопходно је и да линије предвиђеног метроа послуже том циљу, чиме би се и неке главне улице претвориле у пешачке зоне. Још пре тридесетак година, у вашем листу („Београд градити смишљено и с љубављу”, 12. октобра 1992) изнео сам више развојних предлога, као грађанин коме је стало до складног развоја и лепшег изгледа Београда. Данас, нажалост, стање у том погледу изгледа неповољније, како због главне теме овог текста, тако и због неких других очигледних развојних грешака (натрпавање зграда, дозвољавање градње „кула” виших од осам спратова, пропусти у озелењавању града...). Београд, штавише, и даље нема ниједан довршен велики трг. Стога би се почетак Булевара краља Александра (Обреновића) можда могао померити иза Улице кнеза Милоша, а простор између Народне скупштине и дворова претворити у репрезентативни трг окружен дивним здањима. Предлажем да тај трг добије назив Трг уставности, јер су скоро сви српски и југоустави донети на том месту или у близини. Притом, на суседном тргу, Никола Пашић, као највећи српски поборник уставности и парламентаризма, употпуњује такво значење тог новог трга.

Блажо Крстајић,
Београд