Психолошку помоћ добило 1.397 особа

Након осам месеци рада Радне групе за ментално здравље и сигурност младих и Пројектног тима Института за ментално здравље, основане након два масовна убиства која су се почетком маја прошле године догодила у врачарској Основној школи „Владислав Рибникар”, Дубони и Малом Орашју, сумирани су резултати рада. У извештају у који је „Политика” имала увид, наведено је да је психолошка помоћ и подршка понуђена свим школама у које су ишле жртве ових убистава, а непосредна подршка запосленима у школи на Врачару пружа се од маја кроз различите радионице и групе. Закључно са децембром прошле године укупно је 1.397 особа добило психосоцијалну подршку.

Како у разговору за „Политику” истиче Хана Кораћ, психолог у Институту за ментално здравље и члан Радне групе за подршку менталном здрављу и сигурности младих, догађаји из маја претходне године представљају трауматска искуства без преседана, не само за децу и родитеље већ и за цело друштво – до те мере изван оквира очекиваног да их чак ни законодавац није предвидео.

„У психолошком смислу, убиства која су се десила у Основној школи ’Владислав Рибникар’, Малом Орашју и Дубони, за већину особа тежа су од поплава и потреса, јер је у питању катастрофа коју је направио човек, а не природа. Тежа су од бомбардовања и ратова на туђој територији, јер је то урадио неко ко је био део наше заједнице и део одељења. То што су убијена деца и млади, за многе људе је у психолошком смислу теже од ранијих масовних убистава попут онога у Великој Иванчи – иако и са људске и стручне стране не постоји разлика. Последице ових убистава су дуготрајне и, попут концентричних кругова, захватају ширу друштвену заједницу, а искуства из других земаља говоре да су за прораду и интеграцију оваквих догађаја понекад потребне и године. У таквим околностима, када је цело друштво рањено, нажалост сасвим је очекивано да дође и до поларизације унутар групе, уместо до већег заједништва и солидарности. Видљиве последице са којима се већ суочавамо јесу поларизација јавног мњења присутна кроз оштру реторику, љутњу, тражење кривца и предлагање радикалних решења. У тако поларизованом пољу, оно што нуди струка поново и често делује недовољно, јер не задовољава потребу за радикалним, недвосмисленим, једнозначним, универзално одговарајућим и брзим одговорима”, објашњава наша саговорница.

Она додаје да природа трагичног и трауматског догађаја у јавности изазива очекивања да се ситуација мора „одмах решити”, „да је струка заказала у могућности да се трагедија предвиди и спречи” и „да струка мора да има прецизне одговоре око тога како треба поступати”.

„Kроз консултације са колегама из Америке и Норвешке разумели смо да ово искуство није одраз некомпетентности и нестручности, већ да је неминовно и да је овакве трагичне догађаје најчешће немогуће предвидети, као и да упркос искуствима из других земаља свака средина има своје специфичности. Због комплексности и специфичности сваког појединачног трауматског искуства, немогуће је и непрофесионално дати одговоре типа ’мора баш тако’, ’то је сигуран пут’... Наиме, потребно је да проценимо и раније искуство, јер смо ми већ деценијама високо трауматизовано друштво, а ова траума дала је ’материјал’ да се покрену све раније трауме”, каже Хана Кораћ.

Наиме, како је наведено у извештају Пројектног тима Института за ментално здравље и Радне групе за ментално здравље и сигурност младих, психосоцијално саветовалиште основано је у Омладинском позоришту „Дадов” крајем маја, оно се од септембра налази у Дечјем културном центру Београд (ДКЦБ), а поред индивидуалне, успостављена је и групна подршка у свим разредима где је постојало интересовање више од троје родитеља и ђака. Пружање психосоцијалне подршке организовано је и у Лазаревцу и Kачареву на позив школа због кризних догађаја који су се десили у образовним установама, а током летњег распуста помоћ у заједници континуирано се пружала у Београду, Панчеву, Лазаревцу, Младеновцу, Смедереву и Малом Орашју. Од јесени помоћ се континуирано пружа и у школи у Дубони и Малом Орашју.

Почетком септембра, у ДКЦБ почеле су активности за родитеље, а у протекла четири месеца 201 родитељ присуствовао је отвореној психоедукативној групи „Разговор са родитељима”, у септембру су oдржане и четири трибине на тему „Повратак у школу – изазови и дилеме” у Београду, Младеновцу, Смедереву и Дубони, којима је присуствовало више од 160 људи, а у пет школа у Београду и седам школа у Младеновцу и Смедереву спроведен је полуструктуирани интервју за процену стања трауматизма са 261 ђаком. У процесу штампања налазе се три публикације „Ментално здравље ученика: зашто је важно, како препознати проблеме и како реаговати”, која је намењена наставницима и школском особљу, „Прва психолошка помоћ”, материјал намењен свима који су укључени у поступке прве психолошке помоћи, поготово онима који раде с децом и младима након кризног догађаја и „Вештине за психолошки опоравак”, публикација намењена стручњацима, педагошко-психолошким службама школе, као и другима укљученим у поступак помоћи опоравка након трауматског догађаја.

„Током лета написан је предлог протокола о поступању у кризним ситуацијама, који ће, након усвајања, представљати основ за одговор државе на будуће кризне ситуације, успостављена је професионална сарадња са стручњацима из Норвешке и Америке који су, поред редовних онлајн консултација, два пута долазили у Београд. У сарадњи са међународним експертима и Уницефом, у октобру је одржан стручни скуп ’Траума код деце и младих’ коме је присуствовало 73 психолога, психијатара, лекара и социјалних радника. Предузети су први кораци да се у овој години реализује национално истраживање на тему ’Студија преваленције психијатријских поремећаја код деце и адолесцената у Републици Србији’, како би стручњаци, по први пут, добили пресек менталног стања деце и младих у Србији и могли да изнесу одређене системске препоруке – у складу са резултатима. У фебруару ће се реализовати обука ’Унапређење компетенција запослених у систему образовања у области заштите менталног здравља’, у којој ће учествовати просветни саветници и саветници спољних сарадника запослени у школским управама како би били обучени за будуће тренере који ће даље спроводити обуке по школама”, истиче се у извештају Пројектног тима Института за ментално здравље и Радне групе за ментално здравље и сигурност младих.

Супервизори овог пројекта су Тија Деспотовић, Иванка Дуњић, Десанка Нагулић, Тијана Мировић, Радмила Вујић Бојовић, Невена Чаловска Херцог, Владимир Боровница и Зорица Марић.

Страх од заборава када туга прође

Хана Кораћ упозорава да је врло опасно изношење у јавност свих података који се односе на догађај, јер „само мали број особа може да разуме и издржи све информације, преиспита њихову тачност, буде неутралан и неполаризован”. Стављање прича и фотографија убица на насловне стране новина може да изазове ретрауматизацију код појединих људи, али и да доведе до „заразе”, а то је оно чега се струка највише боји – ситуације које са собом носе ризик да се догађај понови јесу обележавање годишњица. Нарочито је важно, наглашава Хана Кораћ, да разумемо идеју људи који су изгубили своје најближе да ће бити заборављени, јер постоји страх да ће се десити заборав када се туговање заврши, што је велика заблуда. Јер туговање се претвара у сећање које може да се материјализује на нивоу друштва – кроз различите друштвено одговорне активности сећања на жртве.