Psihološku pomoć dobilo 1.397 osoba

Nakon osam meseci rada Radne grupe za mentalno zdravlje i sigurnost mladih i Projektnog tima Instituta za mentalno zdravlje, osnovane nakon dva masovna ubistva koja su se početkom maja prošle godine dogodila u vračarskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar”, Duboni i Malom Orašju, sumirani su rezultati rada. U izveštaju u koji je „Politika” imala uvid, navedeno je da je psihološka pomoć i podrška ponuđena svim školama u koje su išle žrtve ovih ubistava, a neposredna podrška zaposlenima u školi na Vračaru pruža se od maja kroz različite radionice i grupe. Zaključno sa decembrom prošle godine ukupno je 1.397 osoba dobilo psihosocijalnu podršku.

Kako u razgovoru za „Politiku” ističe Hana Korać, psiholog u Institutu za mentalno zdravlje i član Radne grupe za podršku mentalnom zdravlju i sigurnosti mladih, događaji iz maja prethodne godine predstavljaju traumatska iskustva bez presedana, ne samo za decu i roditelje već i za celo društvo – do te mere izvan okvira očekivanog da ih čak ni zakonodavac nije predvideo.

„U psihološkom smislu, ubistva koja su se desila u Osnovnoj školi ’Vladislav Ribnikar’, Malom Orašju i Duboni, za većinu osoba teža su od poplava i potresa, jer je u pitanju katastrofa koju je napravio čovek, a ne priroda. Teža su od bombardovanja i ratova na tuđoj teritoriji, jer je to uradio neko ko je bio deo naše zajednice i deo odeljenja. To što su ubijena deca i mladi, za mnoge ljude je u psihološkom smislu teže od ranijih masovnih ubistava poput onoga u Velikoj Ivanči – iako i sa ljudske i stručne strane ne postoji razlika. Posledice ovih ubistava su dugotrajne i, poput koncentričnih krugova, zahvataju širu društvenu zajednicu, a iskustva iz drugih zemalja govore da su za proradu i integraciju ovakvih događaja ponekad potrebne i godine. U takvim okolnostima, kada je celo društvo ranjeno, nažalost sasvim je očekivano da dođe i do polarizacije unutar grupe, umesto do većeg zajedništva i solidarnosti. Vidljive posledice sa kojima se već suočavamo jesu polarizacija javnog mnjenja prisutna kroz oštru retoriku, ljutnju, traženje krivca i predlaganje radikalnih rešenja. U tako polarizovanom polju, ono što nudi struka ponovo i često deluje nedovoljno, jer ne zadovoljava potrebu za radikalnim, nedvosmislenim, jednoznačnim, univerzalno odgovarajućim i brzim odgovorima”, objašnjava naša sagovornica.

Ona dodaje da priroda tragičnog i traumatskog događaja u javnosti izaziva očekivanja da se situacija mora „odmah rešiti”, „da je struka zakazala u mogućnosti da se tragedija predvidi i spreči” i „da struka mora da ima precizne odgovore oko toga kako treba postupati”.

„Kroz konsultacije sa kolegama iz Amerike i Norveške razumeli smo da ovo iskustvo nije odraz nekompetentnosti i nestručnosti, već da je neminovno i da je ovakve tragične događaje najčešće nemoguće predvideti, kao i da uprkos iskustvima iz drugih zemalja svaka sredina ima svoje specifičnosti. Zbog kompleksnosti i specifičnosti svakog pojedinačnog traumatskog iskustva, nemoguće je i neprofesionalno dati odgovore tipa ’mora baš tako’, ’to je siguran put’... Naime, potrebno je da procenimo i ranije iskustvo, jer smo mi već decenijama visoko traumatizovano društvo, a ova trauma dala je ’materijal’ da se pokrenu sve ranije traume”, kaže Hana Korać.

Naime, kako je navedeno u izveštaju Projektnog tima Instituta za mentalno zdravlje i Radne grupe za mentalno zdravlje i sigurnost mladih, psihosocijalno savetovalište osnovano je u Omladinskom pozorištu „Dadov” krajem maja, ono se od septembra nalazi u Dečjem kulturnom centru Beograd (DKCB), a pored individualne, uspostavljena je i grupna podrška u svim razredima gde je postojalo interesovanje više od troje roditelja i đaka. Pružanje psihosocijalne podrške organizovano je i u Lazarevcu i Kačarevu na poziv škola zbog kriznih događaja koji su se desili u obrazovnim ustanovama, a tokom letnjeg raspusta pomoć u zajednici kontinuirano se pružala u Beogradu, Pančevu, Lazarevcu, Mladenovcu, Smederevu i Malom Orašju. Od jeseni pomoć se kontinuirano pruža i u školi u Duboni i Malom Orašju.

Početkom septembra, u DKCB počele su aktivnosti za roditelje, a u protekla četiri meseca 201 roditelj prisustvovao je otvorenoj psihoedukativnoj grupi „Razgovor sa roditeljima”, u septembru su održane i četiri tribine na temu „Povratak u školu – izazovi i dileme” u Beogradu, Mladenovcu, Smederevu i Duboni, kojima je prisustvovalo više od 160 ljudi, a u pet škola u Beogradu i sedam škola u Mladenovcu i Smederevu sproveden je polustruktuirani intervju za procenu stanja traumatizma sa 261 đakom. U procesu štampanja nalaze se tri publikacije „Mentalno zdravlje učenika: zašto je važno, kako prepoznati probleme i kako reagovati”, koja je namenjena nastavnicima i školskom osoblju, „Prva psihološka pomoć”, materijal namenjen svima koji su uključeni u postupke prve psihološke pomoći, pogotovo onima koji rade s decom i mladima nakon kriznog događaja i „Veštine za psihološki oporavak”, publikacija namenjena stručnjacima, pedagoško-psihološkim službama škole, kao i drugima uključenim u postupak pomoći oporavka nakon traumatskog događaja.

„Tokom leta napisan je predlog protokola o postupanju u kriznim situacijama, koji će, nakon usvajanja, predstavljati osnov za odgovor države na buduće krizne situacije, uspostavljena je profesionalna saradnja sa stručnjacima iz Norveške i Amerike koji su, pored redovnih onlajn konsultacija, dva puta dolazili u Beograd. U saradnji sa međunarodnim ekspertima i Unicefom, u oktobru je održan stručni skup ’Trauma kod dece i mladih’ kome je prisustvovalo 73 psihologa, psihijatara, lekara i socijalnih radnika. Preduzeti su prvi koraci da se u ovoj godini realizuje nacionalno istraživanje na temu ’Studija prevalencije psihijatrijskih poremećaja kod dece i adolescenata u Republici Srbiji’, kako bi stručnjaci, po prvi put, dobili presek mentalnog stanja dece i mladih u Srbiji i mogli da iznesu određene sistemske preporuke – u skladu sa rezultatima. U februaru će se realizovati obuka ’Unapređenje kompetencija zaposlenih u sistemu obrazovanja u oblasti zaštite mentalnog zdravlja’, u kojoj će učestvovati prosvetni savetnici i savetnici spoljnih saradnika zaposleni u školskim upravama kako bi bili obučeni za buduće trenere koji će dalje sprovoditi obuke po školama”, ističe se u izveštaju Projektnog tima Instituta za mentalno zdravlje i Radne grupe za mentalno zdravlje i sigurnost mladih.

Supervizori ovog projekta su Tija Despotović, Ivanka Dunjić, Desanka Nagulić, Tijana Mirović, Radmila Vujić Bojović, Nevena Čalovska Hercog, Vladimir Borovnica i Zorica Marić.

Strah od zaborava kada tuga prođe

Hana Korać upozorava da je vrlo opasno iznošenje u javnost svih podataka koji se odnose na događaj, jer „samo mali broj osoba može da razume i izdrži sve informacije, preispita njihovu tačnost, bude neutralan i nepolarizovan”. Stavljanje priča i fotografija ubica na naslovne strane novina može da izazove retraumatizaciju kod pojedinih ljudi, ali i da dovede do „zaraze”, a to je ono čega se struka najviše boji – situacije koje sa sobom nose rizik da se događaj ponovi jesu obeležavanje godišnjica. Naročito je važno, naglašava Hana Korać, da razumemo ideju ljudi koji su izgubili svoje najbliže da će biti zaboravljeni, jer postoji strah da će se desiti zaborav kada se tugovanje završi, što je velika zabluda. Jer tugovanje se pretvara u sećanje koje može da se materijalizuje na nivou društva – kroz različite društveno odgovorne aktivnosti sećanja na žrtve.