Мало треба за мир и лепоту – само добра воља

Александра Вребалов, српска композиторка која готово три деценије живи и ради у Њујорку, прошлу годину је заокружила наградом „Громајер” Универзитета Луивил за дело које превазилази један језик, културу, религију, а ову 2024. започела је концертом са Кронос квартетом 12. јануара у Philharmonie de Paris. Ускоро следи премијера са кореографијама њена четири оркестарска комада у Ballett am Rhein у Дизелдорфу. Опус Александре Вребалов броји више од 90 остварења, укључујући оркестарска, камерна, оперска и експериментална дела. Само Кронос квартет је извео премијерно 19 њених композиција. У родном Новом Саду завршила је Музичку академију, потом је магистрирала у Сан Франциску и стекла музички докторат на Универзитету у Мичигену. О награди „Громајер” Александра Вребалов у интервјуу за „Политику” каже:

– Радује ме што је мој рад награђен у контексту идеја и дела која промовишу културно и природно наслеђе на глобалном нивоу и истичу нашу међусобну повезаност, а не различитост. Дошли смо до тачке остваривања индивидуалних слобода као никада раније, а све наше аутентичности и разлике уситњавају, гранулирају нашу заједницу до те мере да живимо у милионима одвојених светова који се врло често искључују. Ова награда промовише глобалне иновације на пољу идеја и стварања, а идеја награђеног комада јесте да, ако сагледамо једни друге као чудесна бића кроз која јури живот, онда језик којим говоримо, политика, друштвени идентитети којима дефинишемо и себе и друге имају мању моћ да нас одвоје једне од других. Захвална сам мојим сарадницима од скоро 30 година – Кронос квартету, који је наручио и извео награђену композицију „Missa Supratext”, као и Хору девојчица Сан Франциска, са диригенткињом Валери Сент-Агате и непоновљивом Дејвиду Колтеру који је свирао тестеру, јер су живо и полетно извели ово дело. Иако је „Громајер” награда дошла изненада, креативни контекст из којег је стигла је дуго грађен.

Компоновали сте бројна дела за различите саставе, како сте успели тако посвећено и континуирано да стварате?

Постоји линија коју не видите кад идете напред, видите је када се у неком тренутку рефлексије зауставите и погледате уназад, а кад је пређете можете са сигурношћу да кажете да вам је живот посвећен нечему. Имам срећу да волим и да могу много да радим, као и да сам у чистој фреквенцији стварања пронашла лични рецепт за живост; не поседујем телевизор већ тридесетак година, волим фокусиране разговоре, гледам да брзо изађем из токсичних ситуација – то све чува енергију и време. Ишло ми је наруку и то што су ми машта, лепота, односи са људима покретачи, а ретко неки циљ или обавеза који би дошли споља. Волим сарадње које мотивишу, у којима осећам да су радост и жеља за стварањем нечег чудесног узајамни, а у таквим околностима се ствара лако, као у бестежинском стању.

Хуманост је карактеристика вашег опуса, једно од ваших нових симфонијских дела насловљено је „Тhe Kiss For The Whole World”. Које све поруке желите да пренесете публици?

Верујем да музика може да помогне у исцељењу људи и места и посвећеност мом раду, као и раду других, укорењена је у тој вери. Звук нас повезује како са околином, тако и са нашим односом према њој – звук је носач сећања, аудитивни потпис неког места, и пружа слушаоцу снажан осећај припадности (или неприпадности) том месту. Као композитор, стварам звучна окружења која слушаоца подстичу да се повеже са сопственим унутрашњим простором сећања, емоција и вредности. Другим речима, кроз звук који побуђује наше емоције, осећамо се интегрисано и живо јер смо дубље повезани с тим ко смо и где смо: физички, емотивно и/или духовно, а таквом утемељењу стремим и професионално и лично.

Инспиришу вас друге уметности, религије, историја. Боравили сте на граници Сирије и Турске у оквиру пројекта са расељенима. Каква сте искуства понели?

Креативни процес из неограниченог поља могућности сажима и спаја елементе тог поља у нову целину. Ако је одабир тих елемената инспирисан неким ретким искуством које може музички да се кодификује, на пример кроз звук неког за мене ретког инструмента или напева чија реализација захтева присуство члана те заједнице, онда је новонастало дело спој појединаца и заједница које би ретко биле интегрисане у реалном животу, а у неким случајевима никада. Путовања и сарадња са уметницима из других поднебља имају велику улогу управо јер тражимо тачке у којима смо блиски, а што се даље упутим, када језик, култура или религија нису заједнички, него су чак и препреке да се боље упознамо, као на пример на граници Сирије и Турске коју помињете, увек нас споје љубазност, хумор, радозналост и, наравно, музика. Инспиришу ме и радују та преплитања јер ме увек подсете колико смо слични и колико нам мало треба за мир и лепоту – заиста само добра воља.

Музичке идеје визуелно уобличавате, нацртате их, откуд та потреба?

Процес компоновања музике често је спор, док цртање тушем има елемент игре, а резултати су одмах видљиви и узбудљиви. Туш се брзо суши, па због недостатка контроле и непредвидивости резултата имам осећај слободе. Скице у боји ми омогућавају лако структурирање идеја и ефикасну сарадњу с другима јер пружају визуелну презентацију почетних апстрактних концепата рецимо са кореографима, а понекад и инструменталистима са којима радим. Визуелност појмова као што су густина, линија, текстура, помаже да се разјасни и комуницира иначе апстрактна идеја звука и музичког облика. Мој нотни запис ангажује извођача да проналази лична решења и смањи аутоматске интерпретативне изборе које смо склони да правимо у сусрету са стандардном нотацијом само зато што смо навикнути на тај визуелни језик. Понекад неко покрене тему излагања тих цртежа, али они су карика у стварању неке друге уметности кроз коју већ комуницирам са светом, и лепо ми да је не обраћам пажњу да ли су изгужвани, замазани. Њихова вредност за мене је највише у томе што су игра.

Значајни су вам и Нови Сад и Њујорк. Како усклађујете ова два поднебља?

Живела сам у четири земље и бројним градовима готово 30 година. Честе промене боравишта и разнолики приступи стварању музике у тим срединама омогућили су ми да развијем музички језик, често независан од тренутне моде или естетике одређеног места. То је резултирало делима различитим у естетици, жанру и медију, али увек покренутим личним темама и односима од којих су многи остали дуготрајни, дубоки извори инспирације. Волела бих да моје стварање и искуство буду на добробит људима где год да радим, од деце у избеглиштву у Турској или било где, преко мојих даровитих студената на новосадској Академији, до концерата и менторства у Америци и Европи.