Malo treba za mir i lepotu – samo dobra volja

Aleksandra Vrebalov, srpska kompozitorka koja gotovo tri decenije živi i radi u Njujorku, prošlu godinu je zaokružila nagradom „Gromajer” Univerziteta Luivil za delo koje prevazilazi jedan jezik, kulturu, religiju, a ovu 2024. započela je koncertom sa Kronos kvartetom 12. januara u Philharmonie de Paris. Uskoro sledi premijera sa koreografijama njena četiri orkestarska komada u Ballett am Rhein u Dizeldorfu. Opus Aleksandre Vrebalov broji više od 90 ostvarenja, uključujući orkestarska, kamerna, operska i eksperimentalna dela. Samo Kronos kvartet je izveo premijerno 19 njenih kompozicija. U rodnom Novom Sadu završila je Muzičku akademiju, potom je magistrirala u San Francisku i stekla muzički doktorat na Univerzitetu u Mičigenu. O nagradi „Gromajer” Aleksandra Vrebalov u intervjuu za „Politiku” kaže:

– Raduje me što je moj rad nagrađen u kontekstu ideja i dela koja promovišu kulturno i prirodno nasleđe na globalnom nivou i ističu našu međusobnu povezanost, a ne različitost. Došli smo do tačke ostvarivanja individualnih sloboda kao nikada ranije, a sve naše autentičnosti i razlike usitnjavaju, granuliraju našu zajednicu do te mere da živimo u milionima odvojenih svetova koji se vrlo često isključuju. Ova nagrada promoviše globalne inovacije na polju ideja i stvaranja, a ideja nagrađenog komada jeste da, ako sagledamo jedni druge kao čudesna bića kroz koja juri život, onda jezik kojim govorimo, politika, društveni identiteti kojima definišemo i sebe i druge imaju manju moć da nas odvoje jedne od drugih. Zahvalna sam mojim saradnicima od skoro 30 godina – Kronos kvartetu, koji je naručio i izveo nagrađenu kompoziciju „Missa Supratext”, kao i Horu devojčica San Franciska, sa dirigentkinjom Valeri Sent-Agate i neponovljivom Dejvidu Kolteru koji je svirao testeru, jer su živo i poletno izveli ovo delo. Iako je „Gromajer” nagrada došla iznenada, kreativni kontekst iz kojeg je stigla je dugo građen.

Komponovali ste brojna dela za različite sastave, kako ste uspeli tako posvećeno i kontinuirano da stvarate?

Postoji linija koju ne vidite kad idete napred, vidite je kada se u nekom trenutku refleksije zaustavite i pogledate unazad, a kad je pređete možete sa sigurnošću da kažete da vam je život posvećen nečemu. Imam sreću da volim i da mogu mnogo da radim, kao i da sam u čistoj frekvenciji stvaranja pronašla lični recept za živost; ne posedujem televizor već tridesetak godina, volim fokusirane razgovore, gledam da brzo izađem iz toksičnih situacija – to sve čuva energiju i vreme. Išlo mi je naruku i to što su mi mašta, lepota, odnosi sa ljudima pokretači, a retko neki cilj ili obaveza koji bi došli spolja. Volim saradnje koje motivišu, u kojima osećam da su radost i želja za stvaranjem nečeg čudesnog uzajamni, a u takvim okolnostima se stvara lako, kao u bestežinskom stanju.

Humanost je karakteristika vašeg opusa, jedno od vaših novih simfonijskih dela naslovljeno je „The Kiss For The Whole World”. Koje sve poruke želite da prenesete publici?

Verujem da muzika može da pomogne u isceljenju ljudi i mesta i posvećenost mom radu, kao i radu drugih, ukorenjena je u toj veri. Zvuk nas povezuje kako sa okolinom, tako i sa našim odnosom prema njoj – zvuk je nosač sećanja, auditivni potpis nekog mesta, i pruža slušaocu snažan osećaj pripadnosti (ili nepripadnosti) tom mestu. Kao kompozitor, stvaram zvučna okruženja koja slušaoca podstiču da se poveže sa sopstvenim unutrašnjim prostorom sećanja, emocija i vrednosti. Drugim rečima, kroz zvuk koji pobuđuje naše emocije, osećamo se integrisano i živo jer smo dublje povezani s tim ko smo i gde smo: fizički, emotivno i/ili duhovno, a takvom utemeljenju stremim i profesionalno i lično.

Inspirišu vas druge umetnosti, religije, istorija. Boravili ste na granici Sirije i Turske u okviru projekta sa raseljenima. Kakva ste iskustva poneli?

Kreativni proces iz neograničenog polja mogućnosti sažima i spaja elemente tog polja u novu celinu. Ako je odabir tih elemenata inspirisan nekim retkim iskustvom koje može muzički da se kodifikuje, na primer kroz zvuk nekog za mene retkog instrumenta ili napeva čija realizacija zahteva prisustvo člana te zajednice, onda je novonastalo delo spoj pojedinaca i zajednica koje bi retko bile integrisane u realnom životu, a u nekim slučajevima nikada. Putovanja i saradnja sa umetnicima iz drugih podneblja imaju veliku ulogu upravo jer tražimo tačke u kojima smo bliski, a što se dalje uputim, kada jezik, kultura ili religija nisu zajednički, nego su čak i prepreke da se bolje upoznamo, kao na primer na granici Sirije i Turske koju pominjete, uvek nas spoje ljubaznost, humor, radoznalost i, naravno, muzika. Inspirišu me i raduju ta preplitanja jer me uvek podsete koliko smo slični i koliko nam malo treba za mir i lepotu – zaista samo dobra volja.

Muzičke ideje vizuelno uobličavate, nacrtate ih, otkud ta potreba?

Proces komponovanja muzike često je spor, dok crtanje tušem ima element igre, a rezultati su odmah vidljivi i uzbudljivi. Tuš se brzo suši, pa zbog nedostatka kontrole i nepredvidivosti rezultata imam osećaj slobode. Skice u boji mi omogućavaju lako strukturiranje ideja i efikasnu saradnju s drugima jer pružaju vizuelnu prezentaciju početnih apstraktnih koncepata recimo sa koreografima, a ponekad i instrumentalistima sa kojima radim. Vizuelnost pojmova kao što su gustina, linija, tekstura, pomaže da se razjasni i komunicira inače apstraktna ideja zvuka i muzičkog oblika. Moj notni zapis angažuje izvođača da pronalazi lična rešenja i smanji automatske interpretativne izbore koje smo skloni da pravimo u susretu sa standardnom notacijom samo zato što smo naviknuti na taj vizuelni jezik. Ponekad neko pokrene temu izlaganja tih crteža, ali oni su karika u stvaranju neke druge umetnosti kroz koju već komuniciram sa svetom, i lepo mi da je ne obraćam pažnju da li su izgužvani, zamazani. Njihova vrednost za mene je najviše u tome što su igra.

Značajni su vam i Novi Sad i Njujork. Kako usklađujete ova dva podneblja?

Živela sam u četiri zemlje i brojnim gradovima gotovo 30 godina. Česte promene boravišta i raznoliki pristupi stvaranju muzike u tim sredinama omogućili su mi da razvijem muzički jezik, često nezavisan od trenutne mode ili estetike određenog mesta. To je rezultiralo delima različitim u estetici, žanru i mediju, ali uvek pokrenutim ličnim temama i odnosima od kojih su mnogi ostali dugotrajni, duboki izvori inspiracije. Volela bih da moje stvaranje i iskustvo budu na dobrobit ljudima gde god da radim, od dece u izbeglištvu u Turskoj ili bilo gde, preko mojih darovitih studenata na novosadskoj Akademiji, do koncerata i mentorstva u Americi i Evropi.