Између грађанина и прачовека

Арт брут уметник академског ликовног образовања Горан Стојчетовић, тражећи себе и свој уметнички израз обрео се у поетици ликовних стваралаца без икаквог уметничког образовања. Зашто, питала сам свог бившег ученика из урошевачке Гимназије који од 1999. године живи у Београду и постаје најзначајније име такозване маргиналне уметности, која је друго име арт брут уметности и на међународном нивоу.

Стекао је реноме међународног стручњака за арт брут уметност. На тријеналу арт брут уметности 2022. године у Галерији наивне и маргиналне уметности у Јагодини добио је награду међународног жирија. Његово ликовно стваралаштво подржавају и књижевно интонирани аутопоетички записи којима себи открива себе и своје стваралаштво.

У свом стваралаштву уједињујете сликарство, књижевност и филозофију. Скинули сте Гогољев шињел и с њим одбацили са себе и избацили из себе све што сте научили на ликовној академији и кренули отпочетка. Зашто?

Мислим да сам још у гимназијским данима формирао уметничке стандарде који су били инспирисани природним наукама, поезијом и филозофијом. Тада нисам цртао, нити сликао. Себи сам говорио да нећу да будем сликар већ уметник. То је значило да се не ослањам на свој уметнички дар него да откривам инспирацију из унутрашњег бића.

Шта је пресудило? Који унутрашњи и спољашњи диктати су вас одвели у арт брут?

Арт брут је дошао тек 2013. године као спасоносно решење мог двадесетогодишњег отпора систему и трагања за смислом сопствене и људске природе. Велика разочарења и проблеми су ме задесили и на приштинском Факултету уметности где сам дипломирао сликарство, 1999. године. У континуитету се надовезују НАТО бомбардовање СРЈ, избеглиштво, сиромаштво, беспослица, алкохолизам. Све то ме је гурало у амбис, а онда се моја чиста природа, моје надбиће пробудило и изнело визију реченицом: „Горан Стојчетовић више не постоји. Само арт брут, нема више бежања.” Одмах сам престао да пијем и основао удружење „Aрт брут Србија”.

Где сте највидљивији као арт брут цртач или сликар?

С арт брутом се отворио „нови” свет који директно а загонетно говори о чистој природи човека. Ту видим и уметност будућности јер је арт брут заиста поставио појединца у фокус друштвеног доживљаја као „чудо природе”. То је стваралаштво које нам буди психосоматску реакцију, отвара нам најдубље доживљаје и чини да се магловито подсетимо да нисмо само актери цивилизације већ бића природе. Ја сам се ту пронашао управо кроз свој амбивалентни однос између ЈА-грађанина и ЈА-прачовека. Тај однос има бесконачну изворност коју сам цртањем успевао да прикажем на доста необичан и неакадемски начин, због чега сам првенствено препознат као цртач.

Двадесет година сте „модровали” хемијском оловком. Одакле сте почели, докле сте стигли, са колико слика-цртежа, или цртежа-слика у том периоду?

Почео сам непрестаним повлачењем линија хемијском оловком у смеру кретања Земље око Сунца, на великом папиру. Цртао сам свакодневно по 10 и више сати и у том хелиоцентричном кретању сам у ствари био у процесу умерене аутохипнотисаности и развијао душевну усклађеност и концентрацију. Желео сам да заштитим своју експресивност, да јој дам дугорочни смисао и израз. Урадио сам читаву серију великих цртежа хемијском оловком које су ми подигле самопоуздање и пружиле поштовање околине. Сада, после 20 година, скоро све што узмем да радим има уметнички а не само психички израз.

Шта је најдрагоценије што сте пронашли или открили у том периоду у себи и око себе?

Најдрагоценије ми је то што сам доказао себи да имам јединствени израз до кога сам морао да дођем дисциплином и миром, а не емоцијама отпора према наслеђу историје уметности.

Колико је било стваралачке радости, а колико људске патње док су настајале слике или цртежи људских ликова са животињским телима или животиње са детаљима људске анатомије?

Много патње и радости. Грађанин у мени стално пати и мисли да од њега долази такав осећај живота, док се прачовек у мени безгранично радује и стално ми говори да је патња стање цивилизованог човека пред чињеницом да је неспособан да живи у складу са природом. Антропоморфне животиње су облици таквих нагонских осећања, а верујем и да су такви мотиви генетски условљени и да представљају људску рефлексију на садржај ДНК, јер човек има јако много заједничких гена са целокупним живим светом.

Шта су све злослутна модра боја и надреални, садржајно и симболички синкретички цртежи поручивали спољном свету из вашег унутрашњег света, полусвета, или несвета?

То је свет који постоји на самој граници са тамом. Онде влада минимална светлост, температура је –270,45 °C. То је светлосна енергија која је једина могућа у таквом времену и простору, попут електричних риба са дна океана. Посматрачу изгледа да је реч о мрачним бићима, а у ствари су то најчистији облици светлости с највећом количином топлине у себи. До њих долазио нежним потезима, цртајући у континуитету сатима, а некада ми они само „засветле” и као такви остану на папиру.

У тим цртежима или сликама, има нечег злосутног, страшног, јаког којем извесна енергија својом структуром, чврстином не дозвољава деструктивну експлозију, али ни ослобађајућу?!

Тако је. Мислим да је то због осећања тескобе коју носимо у себи, али – с друге стране – и због слепе жеље за катарзом. То су вероватно реакције на нашу материјалну елементарност.

Где су вас све те и такве слике или цртежи одвели: географски, ликовно, филозофски и духовно?

Како је рекао један од актера документарног филма Божидара Калезића „Трептачи свемира”: „Био сам душом свуда, свуда сам душом био”. И ја сам на тај начин обишао свет и путовао кроз прошлост и разне културе. Путовање по дубинама психе подразумева суочавање са светом царства психозе, где обитавају извори митова, религија, песништва... ту се налазе сви они врели извори надахнућа. У последње четири године сам достигао невероватну срећу јер сам успео да видим, комуницирам и остварим уметнички израз кроз директан однос са својим мрачним силама. У „Дневнику Црног Пигмалиона” и у књизи визија „Аnthropos Autopsis”, коју још пишем, уткане су слике и велика количина аутоматских текстова који су се уз музику рађали у песничком облику, у аористу, као да су кроз мене говорили антички богови, књижевни и ликови из православних и гностичких житија светаца.

Новонастале слике су светлије, с више колорита. Као да сте пред отварањем новог света, у новим бојама?

Верујем да сада започињем рад на мистерији надземног облика живота и да ћу бити окружен сунчевом светлошћу. Тежим да светлост допре до мене а не да је освајам. Завршићу једном мојом реченицом из своје књиге визија „Аnthropos Autopsis”: „Светлост избија кад ти Тама окрене леђа, а не ти њој.”