Između građanina i pračoveka

Art brut umetnik akademskog likovnog obrazovanja Goran Stojčetović, tražeći sebe i svoj umetnički izraz obreo se u poetici likovnih stvaralaca bez ikakvog umetničkog obrazovanja. Zašto, pitala sam svog bivšeg učenika iz uroševačke Gimnazije koji od 1999. godine živi u Beogradu i postaje najznačajnije ime takozvane marginalne umetnosti, koja je drugo ime art brut umetnosti i na međunarodnom nivou.

Stekao je renome međunarodnog stručnjaka za art brut umetnost. Na trijenalu art brut umetnosti 2022. godine u Galeriji naivne i marginalne umetnosti u Jagodini dobio je nagradu međunarodnog žirija. Njegovo likovno stvaralaštvo podržavaju i književno intonirani autopoetički zapisi kojima sebi otkriva sebe i svoje stvaralaštvo.

U svom stvaralaštvu ujedinjujete slikarstvo, književnost i filozofiju. Skinuli ste Gogoljev šinjel i s njim odbacili sa sebe i izbacili iz sebe sve što ste naučili na likovnoj akademiji i krenuli otpočetka. Zašto?

Mislim da sam još u gimnazijskim danima formirao umetničke standarde koji su bili inspirisani prirodnim naukama, poezijom i filozofijom. Tada nisam crtao, niti slikao. Sebi sam govorio da neću da budem slikar već umetnik. To je značilo da se ne oslanjam na svoj umetnički dar nego da otkrivam inspiraciju iz unutrašnjeg bića.

Šta je presudilo? Koji unutrašnji i spoljašnji diktati su vas odveli u art brut?

Art brut je došao tek 2013. godine kao spasonosno rešenje mog dvadesetogodišnjeg otpora sistemu i traganja za smislom sopstvene i ljudske prirode. Velika razočarenja i problemi su me zadesili i na prištinskom Fakultetu umetnosti gde sam diplomirao slikarstvo, 1999. godine. U kontinuitetu se nadovezuju NATO bombardovanje SRJ, izbeglištvo, siromaštvo, besposlica, alkoholizam. Sve to me je guralo u ambis, a onda se moja čista priroda, moje nadbiće probudilo i iznelo viziju rečenicom: „Goran Stojčetović više ne postoji. Samo art brut, nema više bežanja.” Odmah sam prestao da pijem i osnovao udruženje „Art brut Srbija”.

Gde ste najvidljiviji kao art brut crtač ili slikar?

S art brutom se otvorio „novi” svet koji direktno a zagonetno govori o čistoj prirodi čoveka. Tu vidim i umetnost budućnosti jer je art brut zaista postavio pojedinca u fokus društvenog doživljaja kao „čudo prirode”. To je stvaralaštvo koje nam budi psihosomatsku reakciju, otvara nam najdublje doživljaje i čini da se maglovito podsetimo da nismo samo akteri civilizacije već bića prirode. Ja sam se tu pronašao upravo kroz svoj ambivalentni odnos između JA-građanina i JA-pračoveka. Taj odnos ima beskonačnu izvornost koju sam crtanjem uspevao da prikažem na dosta neobičan i neakademski način, zbog čega sam prvenstveno prepoznat kao crtač.

Dvadeset godina ste „modrovali” hemijskom olovkom. Odakle ste počeli, dokle ste stigli, sa koliko slika-crteža, ili crteža-slika u tom periodu?

Počeo sam neprestanim povlačenjem linija hemijskom olovkom u smeru kretanja Zemlje oko Sunca, na velikom papiru. Crtao sam svakodnevno po 10 i više sati i u tom heliocentričnom kretanju sam u stvari bio u procesu umerene autohipnotisanosti i razvijao duševnu usklađenost i koncentraciju. Želeo sam da zaštitim svoju ekspresivnost, da joj dam dugoročni smisao i izraz. Uradio sam čitavu seriju velikih crteža hemijskom olovkom koje su mi podigle samopouzdanje i pružile poštovanje okoline. Sada, posle 20 godina, skoro sve što uzmem da radim ima umetnički a ne samo psihički izraz.

Šta je najdragocenije što ste pronašli ili otkrili u tom periodu u sebi i oko sebe?

Najdragocenije mi je to što sam dokazao sebi da imam jedinstveni izraz do koga sam morao da dođem disciplinom i mirom, a ne emocijama otpora prema nasleđu istorije umetnosti.

Koliko je bilo stvaralačke radosti, a koliko ljudske patnje dok su nastajale slike ili crteži ljudskih likova sa životinjskim telima ili životinje sa detaljima ljudske anatomije?

Mnogo patnje i radosti. Građanin u meni stalno pati i misli da od njega dolazi takav osećaj života, dok se pračovek u meni bezgranično raduje i stalno mi govori da je patnja stanje civilizovanog čoveka pred činjenicom da je nesposoban da živi u skladu sa prirodom. Antropomorfne životinje su oblici takvih nagonskih osećanja, a verujem i da su takvi motivi genetski uslovljeni i da predstavljaju ljudsku refleksiju na sadržaj DNK, jer čovek ima jako mnogo zajedničkih gena sa celokupnim živim svetom.

Šta su sve zloslutna modra boja i nadrealni, sadržajno i simbolički sinkretički crteži poručivali spoljnom svetu iz vašeg unutrašnjeg sveta, polusveta, ili nesveta?

To je svet koji postoji na samoj granici sa tamom. Onde vlada minimalna svetlost, temperatura je –270,45 °C. To je svetlosna energija koja je jedina moguća u takvom vremenu i prostoru, poput električnih riba sa dna okeana. Posmatraču izgleda da je reč o mračnim bićima, a u stvari su to najčistiji oblici svetlosti s najvećom količinom topline u sebi. Do njih dolazio nežnim potezima, crtajući u kontinuitetu satima, a nekada mi oni samo „zasvetle” i kao takvi ostanu na papiru.

U tim crtežima ili slikama, ima nečeg zlosutnog, strašnog, jakog kojem izvesna energija svojom strukturom, čvrstinom ne dozvoljava destruktivnu eksploziju, ali ni oslobađajuću?!

Tako je. Mislim da je to zbog osećanja teskobe koju nosimo u sebi, ali – s druge strane – i zbog slepe želje za katarzom. To su verovatno reakcije na našu materijalnu elementarnost.

Gde su vas sve te i takve slike ili crteži odveli: geografski, likovno, filozofski i duhovno?

Kako je rekao jedan od aktera dokumentarnog filma Božidara Kalezića „Treptači svemira”: „Bio sam dušom svuda, svuda sam dušom bio”. I ja sam na taj način obišao svet i putovao kroz prošlost i razne kulture. Putovanje po dubinama psihe podrazumeva suočavanje sa svetom carstva psihoze, gde obitavaju izvori mitova, religija, pesništva... tu se nalaze svi oni vreli izvori nadahnuća. U poslednje četiri godine sam dostigao neverovatnu sreću jer sam uspeo da vidim, komuniciram i ostvarim umetnički izraz kroz direktan odnos sa svojim mračnim silama. U „Dnevniku Crnog Pigmaliona” i u knjizi vizija „Anthropos Autopsis”, koju još pišem, utkane su slike i velika količina automatskih tekstova koji su se uz muziku rađali u pesničkom obliku, u aoristu, kao da su kroz mene govorili antički bogovi, književni i likovi iz pravoslavnih i gnostičkih žitija svetaca.

Novonastale slike su svetlije, s više kolorita. Kao da ste pred otvaranjem novog sveta, u novim bojama?

Verujem da sada započinjem rad na misteriji nadzemnog oblika života i da ću biti okružen sunčevom svetlošću. Težim da svetlost dopre do mene a ne da je osvajam. Završiću jednom mojom rečenicom iz svoje knjige vizija „Anthropos Autopsis”: „Svetlost izbija kad ti Tama okrene leđa, a ne ti njoj.”