Литијум наш насушни

Ко о чему, Срби о литијуму. Да га немамо, око чега бисмо се свађали? Али пошто га у дубини свете српске земље има толико да може да обезбеди 90 одсто потреба Европе за литијумом, како наводи агенција Ројтерс, Срби су се поделили на страствене рударе и револуционарне екологе. Ови први би да се копа, ови други не дају, јер чувају реке, шуме, воду и земљу. И када се још умеша моћна мултинационална корпорација која је дошла у Србију далеке 2004. године са правима да истражује, а онда отвори рудник, настаје права политичка драма. Срећа па нам Свевишњи није дао нафту, још би се мислили шта ћемо с њом.

Стога је полемика око литијума, која је доспела и до маргина Светског економског форума у Давосу, много више прича о нама, него о стратешком минералу 21. века. О томе ће сигурно једном бити снимљен филм. Жанровски би могао да буде црна комедија, са елементима геополитичког трилера.

Да је кренула медијска артиљеријска припрема за поновно отварање приче о литијуму и „Рио Тинту”, постало је јасно свакоме ко прати медије. Нема те политичке или такозване јавне личности која није почела да рудари или да узвраћа еколошким мантрама о чистим рекама, планинама, води. Ваздух се подразумева, човек ионако једва може да дише.

Пошто га у дубини свете српске земље има толико да може да обезбеди 90 одсто потреба Европе за литијумом, Срби су се поделили на страствене рударе и револуционарне екологе. Ови први би да се копа, ови други не дају. Срећа па нам Свевишњи није дао нафту

Полемике између новопечених рудара и новорођених српских хипика су, иначе, много жешће него расправе о Косову. Као да је литијум хлеб наш насушни. Што би, иначе, могао и да постане, да у овим нашим крајевима има смисла за аргументовани дијалог и свест о постизању било каквог друштвеног консензуса.

А када започне бурна распарава о тако важном питању за Србију, наравно да се оглашава број један. Овога пута, Александар Вучић се јавио из Давоса, са Светског економског форума или са чаробног брега светске политичке и финансијске елите. Дакле, са разумне удаљености. Председник је рекао да Србија жели да настави разговоре са англо-аустралијским гигантом „Рио Тинтом” о отварању литијумског пројекта у Србији, а онда поменуо да би о томе требало да буде више јавне расправе. Вучић је испричао да је имао тежак разговор са представницима „Рио Тинта” око питања да ли ће корпорација тужити Србију или не. Замолио их је да нас не туже. А шта би друго, јер се показало да обично у таквим међународним споровима немамо неке нарочите шансе.

Мада је Вучић крив што је сам себи натоварио тај терет, јер је подлегао притисцима масовних еколошких протеста, па је Влада Србије у јануару 2022. одузела лиценце за пројекат „Јадар” литијум вредан 2,4 милијарде долара. Ту долазимо до Ројтерсове математике. Ако би се пројекат ипак остварио, рудник у Јадру би обезбедио 90 одсто тренутних потреба Европе за литијумом, а „Рио Тинто” би се сврстао међу десет највећих произвођача литијума. Уосталом, сам Вучић је за себе рекао да је испао најглупљи председник на свету, јер је он тај који је донео одлуку да се одустане од ископавања литијума.

Али, када се већ дохватио своје накнадне памети, признајући да је то била његова одлука коју је влада само спровела, онда би требало да буде доследан и не пребацује то питање следећој влади, како је најавио, него да сам преузме одговорност. Већ је затражио од „Рио Тинта” да понуди најчистија еколошка решења која би могла да буду задовољавајућа за наше људе и највише светске стандарде за природу и рударе који ће тамо радити. Логично је да ће рефлектори јавности снажно осветљавати евентуалну експлоатацију литијума и тешко је да би се у таквом, назовимо га транспарентном копању, чак и компанија „Рио Тинто”, склона великим брљотинама по свету, усудила да потпуно уништи јадарски локалитет.

Како напредњачка листа има апсолутну већину у парламенту, тешко је поверовати да ће будући премијер самостално, против Вучићеве воље одлучивати о тако важном питању као што би била рестаурација пројекта „Јадар”, поготово зато што је реч о врхунској политичкој одлуци. Ако је крајем 2021. и почетком 2022. године калкулисао, иако ни тада није имао разлога за то (јер је о доласку „Рио Тинта” одлучивала влада Војислава Коштунице, док је влада Мирка Цветковића у свом стратешком плану развоја експлоатацију литијума сматрала једним од приоритета развоја земље), сада, са потпуном контролом парламента и владе, Вучић коначно мора да пресече литијумски чвор.

Фракције Демократске странке, као и партије и покрети који су настали из њене фрагментације, а које су редом устале против експлоатације у Јадру, као и делови Коштуничиног ДСС-а, нису се либиле да забораве свој литијумски ентузијазам док су били на власти. Зато је Вучић, са толиком количином политичке моћи коју поседује, последњи који би требало да хамлетовски размишља: копати или не копати, питање је сад.

Испод нас је закопано злато 21. века и то није научна фантастика, нити су политичка наклапања, нити Вучићеви спинови. Продавши борске руднике Кинезима, НИС Русима и право на експлоатацију јадарита англосаксонском „Рио Тинту”, са седиштем у Лондону, Србија је стратешки равномерно распоредила своја природна богатства, према геополитичким односима снага.

У пределима Јадра где је српска војска поразила Аустроугарску војску 1914. године, у бици на Церу, давно су никле бушотине и када сам се тамо мотао 2010. године, мештани су, испијајући љуту шљивовицу, помишљали да се некакве битанге мотају по околини, тражећи закопано благо. Друга верзија која се распредала по сеоским кафанама које сам обилазио била је да су странци пронашли нафту. У то време, још није било толико сазнања о значају литијума за производњу батерија за електричне аутомобиле, а како је Свевишњи очигледно био издашан, па је руди јадарит уз литијум, додао и минерал бор, који се користи за израду батерија за мобилне телефоне и преносне рачунаре, Србија је била заправо дуго времена несвесна шта се налази у њеној утроби.

Тада су еколошки активисти били изузетно пасивни, иако су бушотине продирале 800 метара дубоко у земљу. Али, опрезности никада не мањка, јер је бивши извршни директор „Рио Тинта” Жан-Себастијан Жак еуфорично изјављивао да налазишта у близини Лознице Србији нуде могућност да се задовољи потреба целог света за електрификацијом. И све би било бајковито, да поменути господин Жак није поднео оставку 2021. године, због уништавања пећине на западу Аустралије у којој су Абориџини живели 46.000 година. Био је то планетарни скандал, јер је „Рио Тинто” експлозивом уништио пећину и клисуру Јукан, ради лакшег приступа руди гвожђа. Пећина је била свето место за домородачке заједнице.

Дакле, благо будућности имамо, моћна и контроверзна мултинационална корпорација чека да почне са рударењем, а ми се мислимо – шта смо Богу згрешили да нас спопадне таква судбина!