Легат породице Павић у „Адлигату”

Милорад Павић (1929–2009), аутор легендарних књижевних дела, потекао је из угледне породице. Легат његових родитеља, Зденка и Вере Павић, у којем се, између осталог, налази 14 скулптура и рељефа, једно уље на платну, осам портрета, 14 различитих скица и један линорез, али и намештај који је породица Павић користила деценијама – стилска трпезарија са столом, шест столица, комода за посуђе са огледалом и холандски лустер, поклоњени су Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат’ , у којем су отворени Музеј књиге и путовања и Музеј српске књижевности. Легат је формирао њихов унук Иван Павић, а поједине предмете поклонили су и унуци Александар и Никола Мићић, уз организацију снаје, уметнице Оливере Гаврић Павић. За легат су поклоњене и књиге Милорада Павића са посветама родитељима. Вера Павић (1908–2001) у деведесетој години је објавила књигу сећања „Успомене”  о породицама Павић и Михајловић, у којој износи низ детаља из грађанског живота Срба и Србије што сежу више од два века уназад. Вера је била гимназијска професорка филозофије и историје, а предавала је и Данилу Бати Стојковићу, о којем је оставила сведочанство да „није био добар ђак, али смо му гледали кроз прсте, јер је било јасно да ће бити глумац’ . Отац Милорада Павића, Зденко Павић био је вајар, спортски радник и професор (1904–1985). Вајарство је учио код Ђорђа Јовановића и на ликовном одсеку Педагошке академије у Београду. Бавио се педагошким радом, вајањем, сликањем, графиком, графичким дизајном, активностима у оквиру Соколског друштва Краљевине Југославије и окушао се у различитим уметничким облицима попут вођења луткарског позоришта и музике (певао је у хору „Београдски мадригалисти’ ). Отац је био строг према деци, али и пун љубави. Научио их је да раде, а зна се да је Милорад Павић имао гвоздену дисциплину што се тиче писања, која му је и омогућила да иза себе остави тако грандиозан опус. Са супругом Вером зближио се на скијању у Словенији, када је Министарство просвете организовало течај скијања који је трајао месец дана, а предавачи су били врхунски стручњаци за зимске спортове: учили су се техника скијања, фигуре, слалом, ходање по снегу и скокови. Комплетну опрему обезбедило је министарство, а скије и гојзерице које су тада Павићи добили, сад се налазе у „Адлигату’  да сведоче о једном прохујалом времену и „скијашкој’  љубави која је потрајала дуже од пола века.

Зденко Павић као средњошколац води луткарско позориште (режија, сценографија и припрема лутака), о чему је написао текст „Крижевачка мала позорница’ . Toком школовања постаје члан дечје групе Сокола. Двадесетих година постаје члан Соколског друштва Матица. На Олимпијске игре у Берлину ишао је у својству организатора спортских екипа Краљевине Југославије. Остало је забележено да је југословенска делегација тад била једна од ретких који нису нацистичким поздравом поздравили Хитлера. Један је од првих кошаркашких судија у земљи и аутор прве публикације о кошарци на српском језику, која сада представља праву библиофилску реткост. Један примерак је поклоњен легату.

Већ 1922. се бави графиком и графичким дизајном обликујући насловну страну часописа „Гонг’ , док се касније све више бави скулптуром. Извео је већи број скулптура и рељефа углавном у гипсу, као и слика слика, углавном акварела и уља на платну. У последњој деценији живота направио је циклус полихромних скулптура под називом „Тражим помиловање”, инспирисан стиховима Десанке Максимовић, као и фрескама из Дечана, Сопоћана, Студенице и Марковог манастира код Скопља. Овај циклус, настао под утицајем византијске и српске средњовековне уметности, стилски одступа од ранијих, углавном реалистички изведених радова.

Четрнаест његових дела поклоњено је „Адлигату’ . Зденко је пре Другог светског рата урадио попрсје вожда Карађорђа, веће од природних пропорција. Оно је красило свечану салу истоимене основне школу на Вождовцу, али је уништено у бомбардовању 1941. године.