Legat porodice Pavić u „Adligatu”

Milorad Pavić (1929–2009), autor legendarnih književnih dela, potekao je iz ugledne porodice. Legat njegovih roditelja, Zdenka i Vere Pavić, u kojem se, između ostalog, nalazi 14 skulptura i reljefa, jedno ulje na platnu, osam portreta, 14 različitih skica i jedan linorez, ali i nameštaj koji je porodica Pavić koristila decenijama – stilska trpezarija sa stolom, šest stolica, komoda za posuđe sa ogledalom i holandski luster, poklonjeni su Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat’ , u kojem su otvoreni Muzej knjige i putovanja i Muzej srpske književnosti. Legat je formirao njihov unuk Ivan Pavić, a pojedine predmete poklonili su i unuci Aleksandar i Nikola Mićić, uz organizaciju snaje, umetnice Olivere Gavrić Pavić. Za legat su poklonjene i knjige Milorada Pavića sa posvetama roditeljima. Vera Pavić (1908–2001) u devedesetoj godini je objavila knjigu sećanja „Uspomene”  o porodicama Pavić i Mihajlović, u kojoj iznosi niz detalja iz građanskog života Srba i Srbije što sežu više od dva veka unazad. Vera je bila gimnazijska profesorka filozofije i istorije, a predavala je i Danilu Bati Stojkoviću, o kojem je ostavila svedočanstvo da „nije bio dobar đak, ali smo mu gledali kroz prste, jer je bilo jasno da će biti glumac’ . Otac Milorada Pavića, Zdenko Pavić bio je vajar, sportski radnik i profesor (1904–1985). Vajarstvo je učio kod Đorđa Jovanovića i na likovnom odseku Pedagoške akademije u Beogradu. Bavio se pedagoškim radom, vajanjem, slikanjem, grafikom, grafičkim dizajnom, aktivnostima u okviru Sokolskog društva Kraljevine Jugoslavije i okušao se u različitim umetničkim oblicima poput vođenja lutkarskog pozorišta i muzike (pevao je u horu „Beogradski madrigalisti’ ). Otac je bio strog prema deci, ali i pun ljubavi. Naučio ih je da rade, a zna se da je Milorad Pavić imao gvozdenu disciplinu što se tiče pisanja, koja mu je i omogućila da iza sebe ostavi tako grandiozan opus. Sa suprugom Verom zbližio se na skijanju u Sloveniji, kada je Ministarstvo prosvete organizovalo tečaj skijanja koji je trajao mesec dana, a predavači su bili vrhunski stručnjaci za zimske sportove: učili su se tehnika skijanja, figure, slalom, hodanje po snegu i skokovi. Kompletnu opremu obezbedilo je ministarstvo, a skije i gojzerice koje su tada Pavići dobili, sad se nalaze u „Adligatu’  da svedoče o jednom prohujalom vremenu i „skijaškoj’  ljubavi koja je potrajala duže od pola veka.

Zdenko Pavić kao srednjoškolac vodi lutkarsko pozorište (režija, scenografija i priprema lutaka), o čemu je napisao tekst „Križevačka mala pozornica’ . Tokom školovanja postaje član dečje grupe Sokola. Dvadesetih godina postaje član Sokolskog društva Matica. Na Olimpijske igre u Berlinu išao je u svojstvu organizatora sportskih ekipa Kraljevine Jugoslavije. Ostalo je zabeleženo da je jugoslovenska delegacija tad bila jedna od retkih koji nisu nacističkim pozdravom pozdravili Hitlera. Jedan je od prvih košarkaških sudija u zemlji i autor prve publikacije o košarci na srpskom jeziku, koja sada predstavlja pravu bibliofilsku retkost. Jedan primerak je poklonjen legatu.

Već 1922. se bavi grafikom i grafičkim dizajnom oblikujući naslovnu stranu časopisa „Gong’ , dok se kasnije sve više bavi skulpturom. Izveo je veći broj skulptura i reljefa uglavnom u gipsu, kao i slika slika, uglavnom akvarela i ulja na platnu. U poslednjoj deceniji života napravio je ciklus polihromnih skulptura pod nazivom „Tražim pomilovanje”, inspirisan stihovima Desanke Maksimović, kao i freskama iz Dečana, Sopoćana, Studenice i Markovog manastira kod Skoplja. Ovaj ciklus, nastao pod uticajem vizantijske i srpske srednjovekovne umetnosti, stilski odstupa od ranijih, uglavnom realistički izvedenih radova.

Četrnaest njegovih dela poklonjeno je „Adligatu’ . Zdenko je pre Drugog svetskog rata uradio poprsje vožda Karađorđa, veće od prirodnih proporcija. Ono je krasilo svečanu salu istoimene osnovne školu na Voždovcu, ali je uništeno u bombardovanju 1941. godine.