Несхваћени ћопићевски хумор

У прилогу господина Миомира Гарашанина „Злочини италијанских фашиста у окупираној Југославији”, објављеном 4. јануара у рубрици Међу нама, прозван сам као особа која је „потпала под утицај стереотипних размишљања о неким ’симпатичним’ окупаторским или квислиншким војскама”, јер сам аутор прилога с насловом „Окупатор на бициклу”.

Захвалан сам редакцији која је осетила тон којим је тај мој текст одисао и дала му прикладан наслов каквог се ја нисам досетио. Сматрао сам да имам довољно сазнања, искуства и кредибилитета који ми дају право да пошаљем тај прилог.

Текст је у опису италијанске окупације од прве до последње речи, укључујући и „Када бих могао да бирам окупатора, одабрао бих Италијане”, цитиран из наведене књиге Никице Пилипoвића „Дегенек”.

Официр сам у пензији, прошао сам на борбеним положајима сва ратна дешавања током несрећних деведесетих година као припадник у то време чувеног корпуса ПВО. Мој покојни отац Милорад је 1941. године, с 18 година, кренуо у рат и носилац је Партизанске споменице. Моја покојна мајка Милка се са 12 година прикључила партизанском покрету и имала је статус борца од 1941. године.

Мој драги рођак Никица Пилиповић, аутор наведеног текста о италијанској окупацији, током Другог светског рата прошао је све најтеже битке тог рата (као и његова потоња супруга Боса), носилац је Партизанске споменице и 1945. године је као начелник оперативног одсека (сваки професионални војник зна шта то значи) Треће крајишке бригаде (морам рећи – чувене) кренуо у ослобађање окупираног Загреба.

Рођен је у подгрмечком селу и природом окружења имао је дар усменог, а и писаног изражавања, као и блиски земљак Бранко Ћопић. И најстрашније ратне ситуације Ћопић је описивао с великом дозом хумора, а то је оно што понеко не схвати одмах.

Тако је и Никица, на шаљив начин, вођен својим искуством, у ћопићевском стилу направио дистинкцију између италијанских и осталих окупатора Југославије 1941. године.

Многи који су кренули путем Никице Пилиповића, мог оца, моје мајке и мене, животом су платили своја уверења о неупитној борби против било којег агресора и зато не могу да прихватим омаловажавујуће коментаре на добро промишљени цитирани текст Никице Пилиповића.

Признајем, направио сам пропуст (ценећи ограниченост простора у овој рубрици) па нисам у претходном прилогу навео све ове чињенице које су ми давале кредибилитет да напишем текст објављен 12. децембра, па их, ево, овом приликом наводим.

Мирослав Боснић,
Нови Београд