Србија се не развија равномерно

Пратим тмурне и невеселе текстове Мирослава Тодоровића и Радоша Бајића о гашењу наших села. Пошто и сам проводим пензионерске дане у селу Добраче код Ариља, могу да потврдим да је све баш тако. Млади су се разишли, а стари ће одржавати имања – док буду могли.

Истина, држава разним мерама покушава да стимулише становништво да остане на селу и бави се пољопривредом и сточарством. Рекло би се да нема опипљивијег резултата. Можда због тога што се лече последице, а не узроци.

Како би требало да изгледа село да би млади свет ту видео своју будућност и егзистенцију, да би ту одгајао децу? Отприлике онако како изгледају села у нпр. Немачкој и Швајцарској. Знам да ми тешко можемо да се поредимо с њима, али не значи да не треба да радимо на томе. Као што знамо да, иако вероватно никад нећемо ући у Европску унију (у оваквом облику ЕУ), треба да се развијамо и достигнемо многе европске цивилизацијске тековине. То значи да свако насеље треба да има сву савремену инфраструктуру – путеве, струју, воду, канализацију, интернет... Пре свега комуникације. И школе, здравствене установе, па и културне, требало би да су у разумној близини. Ако већ није рационално одржавати школе за неколико ученика, требало би да постоје школски аутобуси.

И није довољно младим људима само поклонити куће и сматрати да је посао готов. Они треба да створе одрживо домаћинство. Другим речима, треба да им се омогући да живе од свог рада на селу (не мислим на онлајн послове, него на пољопривреду или сточарство). Чини ми се да је тај сегмент привреде у потпуном хаосу (да ли је контролисан или није – не знам). Нема никакве сигурности, откупне цене пољопривредних производа, млека, меса и слично, не могу да покрију трошкове рада, као ни оне за механизацију, ђубриво, гориво... Наш произвођач не може да конкурише ниским увозним ценама тих добара. Ако је држави у интересу да се у Србији одгајају кромпир, шљиве, вишње, малине... онда би требало да нађе неки механизам за заштиту малих и средњих произвођача, посебно у време великих осцилација цена. Не чува се стандард становништва увозом јефтиних производа, јер је последица тога гашење наших сеоских газдинстава.

Због те несигурности млади одлазе у градове тражећи сигурније и лакше послове (нисам сигуран да ли их налазе, осим ако имају среће па нађу државни посао). Један од показатеља тог тренда је и „београдизација” Србије. Од Београда се прави „град-монструм”, у којем живот постаје све некомфорнији. Упркос томе, у главном граду се гради као никада пре. На мом Врачару користи се сваки квадратни метар да се нешто подигне. Гужве су све веће. А надлежни се и даље хвале количином издатих грађевинских дозвола.

И док Београд расте, остали градови и варошице стагнирају или се смањују.

Србија се празни, уместо да се равномерно развија.

Милан Маркуш,
Београд