Од метеорског успона до отказа

 Од покретања до данас, ево већ 120 година, „Политика” сведочи о догађајима код нас и у свету, као и о људима у том дугом историјском периоду, о којем су исписани милиони књига, објављени милиони докумената, анализа и тумачења, о времену у којем су превртани светови и остваривани тешко појмљиви продори човека у непознате, тајновите пределе Земље и дубоког свемира. С милионима објављених страница „Политика” је и сама једна колосална библиотека, ризница која стоји раме уз раме с другим дуговечним дневним листовима Европе и света.

Упркос томе, занимљиво, о „Политици” и њеној улози у овдашњој култури написано је мало књига, поготово је мало сведочанства која би изнутра, из саме редакције, говорила о феномену овог листа, о свакодневном ритму у којем је стваран, о хармонији, али и о нужним унутрашњим напетостима, као и о сударима листа с окружењем, поготово оним које у протеклих 120 година оличава увек незајажљива власт.

Утолико су вреднија сведочења Владимира Дедијера с којим сам својевремено разговарао и о „Политици” из тридесетих година прошлог века. Подсећање на вероватно најпознатијег српског и југословенског историчара подстакнуто је и зато што ће баш ових дана (4. фебруара) бити 110 година од његовог рођења, тако да се на неки начин 1904. и 1914. сливају у ову 2024. годину.

У ондашњем Београду, у утицајним круговима, већ се одраније знало за списатељски таленат младог Дедијера, што му је уз ослонац на велики углед покојног оца Јевта Дедијера отворило пут да 1932. започне шегртовање у новинарству, у најугледнијем и најутицајнијем ондашњем дневном листу, у београдској „Политици”. Имао је осамнаест година и почетак није обећавао ништа добро. Усмерен на неке „баш никакве” задатке, током првог месеца је чак три пута добијао отказ. Захваљујући пријатељима оца Јевта, директор „Политике” Јован Тановић сагласио се с предлогом да том жутокљунцу буде пружена још нека прилика.

Редакција га је упослила на криминалистичкој хроници, када су „Политици”, као опозиционом листу, биле ускраћене информације из службених извора, иначе доступне владином дневнику „Време”. Пошто су криминалистичке хронике биле најчитаније, нашавши се пред великим изазовом, нашао је решење. Трчао је на железничку станицу и кришом из пакета листа „Време” који се упућују у унутрашњост извлачио један примерак, а онда је редакцији „Политике” диктирао, разуме се преобликоване, вести о криминалу. Колеге из конкурентског „Времена” брзо су откриле шта ради и насрнуле на Дедијера, који ми је кроз грохотан смех говорио да је „једва сачувао живу главу”.

Оштроуман, начитан, спреман на ризик, већ тада талентован за послове организације, изразито комуникативан и близак с обичним светом, брзо је створио „велику мрежу обавештајаца” међу кочијашима, превозницима мртвачких сандука, болничким чуварима и медицинским сестрама, међу носачима, људима чија је свакодневица живот на улици. Они су се утркивали да младом репортеру јаве о убиствима, пожарима, различитим несрећама, о породичним трагедијама и сличним темама о којима је читатељство хтело да сазна што више.

Конкурентско „Време” није могло да одгонетне тај нагли успон црне хронике у „Политици”, где су се упоредо питали како то млади репортер долази до изванредних вести које су потврђене као истините. Своју тајну Дедијер је убрзо морао да изложи пред строгим „судијом”, уваженим уредником „Политике” Добрицом Кузмићем. Чувши објашњење, презадовољан оним што је чуо, Кузмић је одредио тарифу за Дедијерове „обавештајце”, како им почетник не би давао паре од свог хонорара. Кузмић је категорисао вести по значају и вредности: највише је одрешио кесу за најсензационалнију вест, за вест друге, треће и нижих врста, награда је, разумљиво, била мања.

Посебну пажњу, поготово као бруцош Правног факултета, млади репортер је посвећивао извештавању о судским споровима, с развијеним осећајем да ће неко суђење пружити прави материјал знатижељним читаоцима. Тако је у једној прилици пратио процес због силовања. Пошто је судија смирио две велике, супротстављене групе сељака, обратио се једној од њих и упитао: „Јесте ли ви тужена страна?”. Огласио се неки брка: „Не, ми смо ј…на страна!”

Ова посластица објављена је само на страницама „Политике”, а сличних је, на задовољство читалаца, било још. Новинарски шегрт убрзано је стицао углед не само међу читаоцима, него и у редакцији, пошто су старије колеге препознале драгуљ који треба брусити бацањем у нове ватре.

Захваљујући томе, редакција га је као двадесетогодишњака послала 1934. у Словенију, као главног дописника. Врло брзо је успоставио блиске односе с кругом напредних, младих словеначких интелектуалаца и изградио блискост с „људима из народа”, захваљујући истанчаном слуху за њихове муке, тегобе и потребе. Дописнички посао обављао је на задовољство редакције, због чега је после неколико месеци пала одлука да га суоче с новим изазовима.

Редакција га је упутила у Пољску, одакле се самоиницијативно упутио у Данску, онда у Норвешку, у Осло, о чему је обавестио редакцију. Уредници и власници „Политике” били су презадовољни исказаном спремношћу младог сарадника да доноси самосталне, по лист више него добродошле одлуке. Уверили су се да је двадесетједногодишњи младић већ „печени репортер”, те му је стигла важна вест од директора „Политике” Владислава Рибникара: редакција га за плату од педесет фунти, као дописника листа, шаље у Лондон, где је остао до краја 1935, када га је на том задатку наследио тринаест година старији Предраг Милојевић, већ искушан у извештавањима из иностранства.

Блистава новинарска звезда Владимира Дедијера и по повратку у Београд добијала је додатни сјај. У водама Јадранског мора, после тешке потере које се конкуренција није сетила, као рибар, заједно с чувеним фото-репортером „Политике” Александром Симићем, у августу 1936. пресрео је британског краља Џорџа Осмог и његову љубавницу госпођу Симпсон, што је била сензација, емитована преко „Политике” и у свет. После тога је као дописник листа, преко Париза, отишао у грађанским ратом захваћену Шпанију.

По повратку у Београд почео је да објављује репортаже с Пиринејског полуострва, тираж листа је растао, пошто су ти текстови сведочили о огорченој борби републиканске Шпаније да се супротстави побуњенику, генералу Франку, кога су подржале нацистичка Немачка и фашистичка Италија.

Власт је пресудила да је овим текстовима Владимир Дедијер превршио сваку меру. Влада Милана Стојадиновића, преко министра полиције попа Корошеца, снажно је притисла редакцију листа. Дедијеру је забрањено да пише о Шпанији, а његови наступи на јавним трибинама по земљи само су додатно водили „разрешењу” његовог случаја.

Избачен је из „Политике” 1. маја 1937. године, што је догађај којем се у својим сведочењима враћао док је био жив. Увек је помињао да је полиција истог дана из „Политике” избацила и Живојина Балугџића, Отона Крстановића, Чеду Крушевца и Алексу Маркишића.

Знања о „Политици” и њеној прошлости била би много богатија да су и неки други изузетни сарадници „Политике” за собом оставили своја сведочења.