Холокауст у Србији

Слажем се са ставовима и чињеницама које је господин Љ. Кораћ изнео о нашим квислинзима и колаборационистима у свом тексту под насловом „Сви су кажњавали квислинге и колаборационисте”, али ми не прија његов став изнет у другом делу текста, који гласи: „Србија се међу првима у Европи ослободила Јевреја”. Ове тврдње навели су немачки команданти и опуномоћеници за окупирану Србију Харалд Турнер, Франц Беме и Емануел Шефер у својим извештајима које су подносили немачкој врховној команди, тј. директно Адолфу Хитлеру после сламања антифашистичког устанка у Србији.

Наиме, и у другим европским покореним и савезничким земљама које су сарађивале с нацистичком Немачком постојали су исто такви квислиншки фашистички режими који су се, као и српски квислинзи, трудили да буду већи и бољи нацисти од немачких нациста. Нажалост, Немци су искористили антифашистички устанак у нашој земљи ради брзог решавања тзв. јеврејског питања. Увели су ратно стање и са источног ратишта довели неколико СС казнених дивизија како би се обрачунали са српским устаницима, у то време четницима и партизанима. У октобру 1941. године донели су одлуку и да истребе све Јевреје (које су уско повезивали с комунизмом због тзв. међународне завере), а приде и Роме.

Одмах су почели са систематским уништавањем Јевреја, и то у две фазе. Прва фаза прати процес гушења антифашистичког устанка у Србији и трајала је од јула до новембра 1941, у оквиру „мера одмазди” које су спровеле снаге Вермахта стрељајући српске, јеврејске и ромске таоце по градовима Србије, а највише у Београду (тј. његовој околини), Крагујевцу, Краљеву, Горњем Милановцу, Шапцу, као и у другим градовима и селима Србије. Сви Јевреји мушкарци који су депортовани у „Топовске шупе” (њих око 16.000) стрељани су у околини Београда у селима Јабука, Засавица, Јајинци и то по налогу немачке команде и само од стране немачке војске. Наши квислинзи су им помагали у хапшењима и депортацији Јевреја, али им Немци нису дозвољавали да врше егзекуције, већ су то радили сами. То је био случај и у другим градовима где су вршене одмазде. У другој фази, између децембра 1941. и маја 1942. године, јеврејске жене и деца интернирани су у логор на Старом сајмишту, где су убијани тако што су гушени издувним гасовима у покретним камионима – гасним коморама. тзв. душегупкама. До маја 1942. на тај начин је убијено 6.280 јеврејских жена и деце, који су затим закопани у Јајинцима.

Наредба да се у оквиру мера одмазде уз Србе и Роме убијају Јевреји званично је издата у октобру 1941. године, иако је ово била пракса још од раних дана окупације. У ствари, још у очекивању отпора српских антифашиста који је уследио након немачког напада на Совјетски Савез, нацистичке власти у Београду с Данкеманом и Мајснером на челу наредиле су јеврејском представничком телу да недељно испоручује 40 талаца који ће бити стрељани у случају напада на немачке војнике. Због тога се у већини службених бележака из тог времена као жртве одмазде спомињу комунисти и Јевреји, који се изједначавају као „реметилачки фактор”. Наравно да су Немци и Љотићевци тада убијали и друге антифашисте, као што су били српски националисти који су били англофилски настројени, тј. Дражине четнике.

Миомир Гарашанин,
Београд