О политици, љубави и смрти

Да није можда председник желео, фаворизујући кандидатуру једног медиокритета као што је Сарфати, у ствари да олакша  Националном збору пут ка победи? Можда је тако то замишљено, да чим Збор дође на власт, настане катастрофа, да одмах дође до привредног и друштвеног суноврата, а онда неће много времена проћи, а народ ће тражити да се он врати на власт, и тако ће он себи осигурати реизбор кроз пет година, можда чак ако ствари заиста пођу по злу, ако дође до кршења закона, можда чак неће морати ни пуних пет година да чека... Да ли је председник био човек толико изопаченог ума да би могао да смисли такав сценарио?

Одломак из новог романа Мишела Уелбека „Поништено” који се управо појавио на српском језику у издању издавачке куће Bookа  у преводу Владимира Д. Јанковића, упућује да је радња књиге смештена у време председничких избора. У књизи је реч о изборима 2027. године уочи којих се на мрежама појављује лажни видео погубљења министра економије, једног од могућих кандидата. Пол Резон, министров близак сарадник, позван је да сарађује у истрази обавештајних служби. И док се насиље прелива из виртуелног у стваран свет, Пол се суочава с кризом средњих година, оцем на самрти и покушајем да поправи свој брак...

Мада овај роман почиње као политички трилер и, што је уобичајено за Уелбека, обилује оштром критиком савременог друштва, ово је пре свега интимна и егзистенцијална приповест о болу, смрти и љубави. Уелбек, наравно, никога не штеди, на тапету су: Зелени, политика, незапосленост, Бог, религија, сатанизам, ислам, самоубиство, нове технологије, Европа, мигранти, крај капитализма, нуклеарна енергија, старење Европе...

„Ратове готово по правилу прате таласи денаталитета, деца се рађају мање него икад, долази до општег психичког потонућа, бацајући светло на бесмисао људског постојања, ратови имају то својство да неумољиво деморалишу. Особито је тако било у случају Првог светског рата, који се уздигао на дотад непојмљив ниво апсурдности, а и који се поред осталог одликовао, кад упоредимо, а од  поређења се ту не можемо уздржати,  муке и патње пешадинаца у рововима с профитерством оних што су се шћућурили у позадини, једном особито упадљивом аморалношћу”, пише Уелбек, наводећи да је тако сасвим логично после Првог светског рата стасавао један нараштај осредњи, циничан и слаб - и пре свега нараштај малобројан (почев од 1935. у Француској је број новорођених пао испод броја умрлих, додаје), а да се управо нешто супротно одиграло после Другог светског рата, педесетих година, па заправо већ и четрдесетих, док је рат био у пуном јеку. То, присећа се Уелбеков јунак Пол речи другог лика романа Бруна, никако друкчије не може да се објасни, осим идеолошким, политичким и моралним карактером Другог светског рата:

„...Колико год он крвав био, борба против нацизма није била ограничена на поседовање територија, није то била бесмислена борба, и генерација која је победила Хитлера успела је с јасном свешћу да се бори на страни добра. Други светски рат тако није био само уобичајени рат већ је у извесном смислу био и грађански рат где су се људи борили не само из обичних патриотских интереса већ и у име својеврсне визије моралног закона.”

Уелбек описује свет у паду, без наде, мрачан и меланхоличан, али у том свету ипак постоје тренуци милости и среће, појављујући се ту и тамо најчешће под маском љубави. Главни лик Пол је ожењен, без деце и годинама не дели ништа са својом женом осим стана у коме свако од њих има своју спаваћу собу и свој одељак у фрижидеру. Ипак, и у том односу који је практично сведен на ништа, љубав ће поново проклијати... Ту је и лепеза других ликова којима се такође догађа љубав.

Један од најпревођенијих и најтиражнијих француских писаца, добитник Гонкурове награде 2010. за роман „Карта и територија”, покренуо је тему љубави још у претходној књизи „Серотонин”, али сада у новом роману на сцену ступа и – смрт, о којој овај аутор, познат по испаљивању тираде горчине, пише без цинизма:

„Простране стазе које су се секле под правим углом водиле су у бескрај, прекривене лишћем јаркоцрвеним и златним, што је, по природи ствари, подсећало на смрт, али овога пута на неку спокојну смрт, ону смрт коју доводимо у везу с дугим сном. Код хришћана, изабрани ће се пробудити у засењујућој светлости Новог Јерусалима, али Пол, у дубини душе, није ни желео да спозна славу вечнога, њему је пре свега било до сна, с можда покојим тренутком који би провео у полусну, неколико секунди, не више, таман да има времена да спусти руку на тело вољене која лежи поред њега.”

Наравно, у овом , како га је критика оценила, „виртуозном роману о свету на ивици хаоса” наћи ћемо и уобичајену Уелбекову ноншалантност, као и цинизам и духовитост.

„Онда је мало генерализовао, то је помало, некако, урођена мана мушкараца, то што воле да генерализују, у томе је у извесним смислу, опет, ако тако сагледамо ствари, и њихова величина, где бисмо били сви ми без тих генерализација, без теорија о постојању било каквог реда и поретка?”, пише Уелбек док на другом месту констатује: „Жене су, историјски гледано, биле и јесу другачије, мада је то све мање и мање случај.”

Booka је саопштила да је за само седам дана од изласка на српско тржиште, роман „Поништено” продат у 700 примерака, што је за наше прилике у датој економској ситуацији више него охрабрујуће. У Француској је пак роман у првом издању, почетком 2022. објављен у 300.000 примерака, и то у луксузном издању коме је кумовао сам аутор дајући тако књизи статус „спасиоца” у тренуцима када је апсолутно неопходно извући се из неподношљиве стварности.

„Док имамо књигу, добро је, спасени смо”, каже Уелбек.