O politici, ljubavi i smrti

Da nije možda predsednik želeo, favorizujući kandidaturu jednog mediokriteta kao što je Sarfati, u stvari da olakša  Nacionalnom zboru put ka pobedi? Možda je tako to zamišljeno, da čim Zbor dođe na vlast, nastane katastrofa, da odmah dođe do privrednog i društvenog sunovrata, a onda neće mnogo vremena proći, a narod će tražiti da se on vrati na vlast, i tako će on sebi osigurati reizbor kroz pet godina, možda čak ako stvari zaista pođu po zlu, ako dođe do kršenja zakona, možda čak neće morati ni punih pet godina da čeka... Da li je predsednik bio čovek toliko izopačenog uma da bi mogao da smisli takav scenario?

Odlomak iz novog romana Mišela Uelbeka „Poništeno” koji se upravo pojavio na srpskom jeziku u izdanju izdavačke kuće Booka  u prevodu Vladimira D. Jankovića, upućuje da je radnja knjige smeštena u vreme predsedničkih izbora. U knjizi je reč o izborima 2027. godine uoči kojih se na mrežama pojavljuje lažni video pogubljenja ministra ekonomije, jednog od mogućih kandidata. Pol Rezon, ministrov blizak saradnik, pozvan je da sarađuje u istrazi obaveštajnih službi. I dok se nasilje preliva iz virtuelnog u stvaran svet, Pol se suočava s krizom srednjih godina, ocem na samrti i pokušajem da popravi svoj brak...

Mada ovaj roman počinje kao politički triler i, što je uobičajeno za Uelbeka, obiluje oštrom kritikom savremenog društva, ovo je pre svega intimna i egzistencijalna pripovest o bolu, smrti i ljubavi. Uelbek, naravno, nikoga ne štedi, na tapetu su: Zeleni, politika, nezaposlenost, Bog, religija, satanizam, islam, samoubistvo, nove tehnologije, Evropa, migranti, kraj kapitalizma, nuklearna energija, starenje Evrope...

„Ratove gotovo po pravilu prate talasi denataliteta, deca se rađaju manje nego ikad, dolazi do opšteg psihičkog potonuća, bacajući svetlo na besmisao ljudskog postojanja, ratovi imaju to svojstvo da neumoljivo demorališu. Osobito je tako bilo u slučaju Prvog svetskog rata, koji se uzdigao na dotad nepojmljiv nivo apsurdnosti, a i koji se pored ostalog odlikovao, kad uporedimo, a od  poređenja se tu ne možemo uzdržati,  muke i patnje pešadinaca u rovovima s profiterstvom onih što su se šćućurili u pozadini, jednom osobito upadljivom amoralnošću”, piše Uelbek, navodeći da je tako sasvim logično posle Prvog svetskog rata stasavao jedan naraštaj osrednji, ciničan i slab - i pre svega naraštaj malobrojan (počev od 1935. u Francuskoj je broj novorođenih pao ispod broja umrlih, dodaje), a da se upravo nešto suprotno odigralo posle Drugog svetskog rata, pedesetih godina, pa zapravo već i četrdesetih, dok je rat bio u punom jeku. To, priseća se Uelbekov junak Pol reči drugog lika romana Bruna, nikako drukčije ne može da se objasni, osim ideološkim, političkim i moralnim karakterom Drugog svetskog rata:

„...Koliko god on krvav bio, borba protiv nacizma nije bila ograničena na posedovanje teritorija, nije to bila besmislena borba, i generacija koja je pobedila Hitlera uspela je s jasnom svešću da se bori na strani dobra. Drugi svetski rat tako nije bio samo uobičajeni rat već je u izvesnom smislu bio i građanski rat gde su se ljudi borili ne samo iz običnih patriotskih interesa već i u ime svojevrsne vizije moralnog zakona.”

Uelbek opisuje svet u padu, bez nade, mračan i melanholičan, ali u tom svetu ipak postoje trenuci milosti i sreće, pojavljujući se tu i tamo najčešće pod maskom ljubavi. Glavni lik Pol je oženjen, bez dece i godinama ne deli ništa sa svojom ženom osim stana u kome svako od njih ima svoju spavaću sobu i svoj odeljak u frižideru. Ipak, i u tom odnosu koji je praktično sveden na ništa, ljubav će ponovo proklijati... Tu je i lepeza drugih likova kojima se takođe događa ljubav.

Jedan od najprevođenijih i najtiražnijih francuskih pisaca, dobitnik Gonkurove nagrade 2010. za roman „Karta i teritorija”, pokrenuo je temu ljubavi još u prethodnoj knjizi „Serotonin”, ali sada u novom romanu na scenu stupa i – smrt, o kojoj ovaj autor, poznat po ispaljivanju tirade gorčine, piše bez cinizma:

„Prostrane staze koje su se sekle pod pravim uglom vodile su u beskraj, prekrivene lišćem jarkocrvenim i zlatnim, što je, po prirodi stvari, podsećalo na smrt, ali ovoga puta na neku spokojnu smrt, onu smrt koju dovodimo u vezu s dugim snom. Kod hrišćana, izabrani će se probuditi u zasenjujućoj svetlosti Novog Jerusalima, ali Pol, u dubini duše, nije ni želeo da spozna slavu večnoga, njemu je pre svega bilo do sna, s možda pokojim trenutkom koji bi proveo u polusnu, nekoliko sekundi, ne više, taman da ima vremena da spusti ruku na telo voljene koja leži pored njega.”

Naravno, u ovom , kako ga je kritika ocenila, „virtuoznom romanu o svetu na ivici haosa” naći ćemo i uobičajenu Uelbekovu nonšalantnost, kao i cinizam i duhovitost.

„Onda je malo generalizovao, to je pomalo, nekako, urođena mana muškaraca, to što vole da generalizuju, u tome je u izvesnim smislu, opet, ako tako sagledamo stvari, i njihova veličina, gde bismo bili svi mi bez tih generalizacija, bez teorija o postojanju bilo kakvog reda i poretka?”, piše Uelbek dok na drugom mestu konstatuje: „Žene su, istorijski gledano, bile i jesu drugačije, mada je to sve manje i manje slučaj.”

Booka je saopštila da je za samo sedam dana od izlaska na srpsko tržište, roman „Poništeno” prodat u 700 primeraka, što je za naše prilike u datoj ekonomskoj situaciji više nego ohrabrujuće. U Francuskoj je pak roman u prvom izdanju, početkom 2022. objavljen u 300.000 primeraka, i to u luksuznom izdanju kome je kumovao sam autor dajući tako knjizi status „spasioca” u trenucima kada je apsolutno neophodno izvući se iz nepodnošljive stvarnosti.

„Dok imamo knjigu, dobro je, spaseni smo”, kaže Uelbek.