Век од смрти Алексе Шантића

Пре сто година, 2. фебруара 1924. године, престало је да куца срце великог српског песника и академика Српске краљевске академије Алексе Шантића.

Из руке је пало песничко перо које је у другој половини 19. и почетком 20. века кроз Шантићеву поезију забележило око 800 песама у којима је песник оставио трага о социјалним, родољубивим, љубавним и културним дешавањима онога времена, понајвише у односу на угрожени живот српског народа у окупираној Босни и Херцеговини, а поготово у Мостару.

Захваљујући Шантићу и његовим друговима Мостар је тада био духовна тврђава никада неосвојива, а увек неодољива.

Алекса Шантић је постао један од најпознатијих песника српске лирике. Пишући неуморно и радећи на свим пољима културе, већ 1908. године почео је да поболева од туберкулозе, тада неизлечиве болести.

Умро је у Мостару, у суботу 2. фебруара 1924, у шест часова и 25 минута, у кући Ћоровића, код сестре Персе, супруге свог покојног зета Светозара Ћоровића, код које је провео своје последње дане.

„Политика” је фебруара те године писала: „Чим се сазнало за песникову смрт, велика маса света опколила је његову кућу желећи да види мртвог песника и изрази саучешће родбини. Потом му је тело пренешено у Српски дом, а у недељу и понедељак цео Мостар, без разлике на године, веру и занимање одао је почаст свом песнику. Мостар је био сав у црнини. На кућама су висили црни барјаци, а улични фењери обавијени црном крпом. У црно утонула варош пружала је уцвељену слику, бол мајке за изгубљеним сином и тугу свих суграђана. Све време док је посмртна поворка обилазила Мостар, аероплани су кружили изнад ње и испраћали песника. Све радње су биле затворене, а народ, био муслиман, католик или православни, подједнако је оплакивао свог Шантића. Сви су говорници истакли Алексу Шантића као песника јединства и братства, али као да је то најдирљивије учинио мујезин, који је при пролазу спровода, са минарета Церничке џамије, топлим гласом отпевао молитву опроштаја.

Истина је да ничија сахрана ни до тада, а ни после, није тако окупила све његове суграђане, али и многе који су пешачили и по четрдесетак километара само да би видели свог песника и поклонили се његовој сени.”

После опела у цркви говорио је митрополит Петар Зимоњић. Владу је представљао жупан Красојевић, који је положио венац у име краља, др Крсмановић начелник просветног одељења за Сарајево заступао је министра просвете, а војску је представљао командант дивизије генерал Чађевић.

Поворка дуга више од километра кренула је из Српског дома уз смењивање звука два оркестра. Идући мостарским улицама све до Буњића радње, одакле су чланови соколског друштва на рукама носили ковчег до цркве, а одатле и до православног гробља на Бјелушинама. Тело Алексе Шантића спуштено је у херцеговачку земљу уз романтичну светлост буктиња. Гроб је био прекривен са 60 венаца.

Алекса Шантић имао је само 56 година.

Миливоје Мишо Рупић,
Београд