Шантић и Бока

Српски песник из Мостара Алекса Шантић био је поштовалац Црне Горе и њених владара, дивећи се њеним лепотама и знаменитостима. У лику књаза Николе Петровића видео је свог пријатеља и заштитника српства па се у пролеће 1903. године заједно с мостарским песником Љубом Оборином упутио на Цетиње да замоли књаза Николу да интервенише код турских власти у Цариграду и Цариградске патријаршије око добијања верско-просветне аутономије за Србе у Босни и Херцеговини. Шантић је тада био један од вођа културног и националног покрета херцеговачких Срба.

Приликом једне од својих посета Цетињу и Његушима 1906. године Шантић је своје одушевљење призорима с падина Ловћена на Бококоторски залив описао у својој песми „Бока”:

Наша мила Боко, невјесто Јадрана,

Покривена небом ко од плаве свиле,

Љепша си од твоје приморкиње виле

И свјетлија си од њеног ђердана…

Шантићева поезија била је пуна љубави, бола, пркоса, ината и снажних емоција према свом српском напаћеном народу. Аустроугарске власти често су му претресале стан и позивале га на саслушање због националног рада и ставова које је износио у својој поезији. Због своје родољубиве поезије, међу којима је била и „Бока”, Шантића је окупациона власт протерала из родног града па је 1913. године био приморан да живи у својој вили у Борцима близу Коњица. Шантић је за време Првог светског рата два пута оптуживан и затваран од стране Аустроугарске због својих идеја и песничког изражаја.

Поставши краљ, Никола Петровић је одликовао Алексу Шантића високим црногорским одликовањем због оданости и поштовања према Црној Гори.

Већ тада погоршаног здравственог стања, Шантић није могао да дође на Цетиње и да прими одличје из краљевих руку. Своју захвалност изразио је путем писма које је упутио свом пријатељу Никшићанину Мирку Мијушковићу, тадашњем министру просвете и црквених дела Краљевине Црне Горе, а да овај захвалност пренесе краљу Николи.

Како су песничке речи Алексе Шантића деловале на окупатора Босне и Херцеговине говори и то да је аустроугарски гувернер у Сарајеву 13. новембра 1914. године забранио Шантићеву збирку „Пјесме”, објављену 1911. године.

Збирка песама била је забрањена, али су песме остале као водиље српском народу ка слободи.

Миливоје Мишо Рупић,
Београд