Достигнуће госпође М. Т.

„Како је тешко целог живота бити јачи него што си у ствари.”

Какав живот, какав крај. Мира Траиловић знала је да није важно да се болести излече него да се са њима живи. И она је живела, док јој нису одузели позориште због којег је живела.

„Апсурд то је луцидни разум који увиђа своја ограничења”, рекао је Албер Ками.

Верујем да је немогуће из данашње перспективе рационално објаснити домете онога што је пре готово шездесет година урадила Мира Траиловић оснивајући Битеф и потом Битеф театар. Прошло је довољно времена за анализу, коју треба започети историјским контекстом, једноставном, чак површном анализом, јер о блоковској подели света може се пронаћи довољно литературе. Бетонски зид који је полутио Берлин, и Немачку, симболизовао је то време, када се тешко прелазило на другу страну, али Мира Траиловић је смислила начин за састанак, за контакт у „земљи сељака на брдовитом Балкану”, у белом граду што „сјаји као ископан стари мач”. Знала је ће Семјуел Бекет, Ежен Јонеско, Жан-Пол Сартр, Жан Жене, Гротовски, Љубимов, Булат Окуџава, Тадеуш Кантор и други, и сви који стигну до града „што пева ведро, са грмљавином далеком” пронаћи место, неки климави сто у углу позоришног кафеа или трошни плишани двосед у холу театра, где ће причати о Шекспиру и Гогољу.

Може се анализирати достигнуће госпође М. Т. прецизном констатацијом о тадашњем начину комуницирања, рецимо, преко или дуж поменутог зида, или од Ламанша до Балтика или од Лофотских острва до Крита – у добу у којем постоје фиксни телефон и писаћа машина. Телевизија је тек у повоју, фотографија више није довољна.

Можемо објашњавати домете уметничког чуда госпође М. Т. могућностима путовања. Летеле су „каравеле” и „дагласи”. Могло се „влаком према југу” или истоку, до Кијева или Москве, у громби капуту, с ланч-пакетом и стрпљењем пред леденоплавим очима руских цариника. Аутомобилом је било комотније, али су путеви били лоши. Како су госпођа М. Т. и њен сапутник и сапатник Јован Ћирилов одлазили у свет да пронађу дијамант експеримента, тако су и одабрани долазили код нас, „до звезда, што казују пут Сунцу, у твој сан”.

Није било лако доћи „до камена стрмог”, стићи из тавних даљина, из будућих прича, али бити у Београду, Србији, Југославији, бити део Београдског интернационалног театарског фестивала значило је свима и није се могло мерити рационалним вредносним скалама. Можда због тога Битеф, чедо и чудо Мире Траиловић, више цене они, странци, што су овде били, или би у Београд да стигну, трагом својих узора, него ми у Србији.

Долазили су чак и када су власти на љубазан позив из године у годину послат позив одговарале реченицом: „Ви морате знати да СССР, као и у економији, не извози експерименте, него готове производе”. Десет година трагања за Театром на Тагањки. За Љубимовим.

И то је – достигнуће, а оно попут научног дела, подразумева посвећеност и упорност. Открити, показати свету, доказати вредност – то је била мисија госпође М. Т. у којој је – знала је то, а сведочио је и Ћирилов – морала бити јача него што је била. „А бити ил’ не бити – питање је сад”.

Живимо у земљи у којој се многе ствари „дешавају прекасно, само се умире прерано”. Мира Траиловић је умрла рано, али је за свога вакта ходала испред свог времена, испред нашег времена, испред свега што и сада замишљамо као иновативно и ново.

Прошло је тридесет пет година од смрти Мире Траиловић. Отишла је госпођа из великог света, како је Феликс Пашић назвао госпођу М. Т. , рођену у Краљеву, васпитану у Београду, пет месеци након што је основала Битеф театар. Тридесет пет година сви смо имали прилике да јој се одужимо, а чини ми се нисмо или нисмо довољно, мада то неки чине често поштујући њен аманет, неки се Мире Траиловић сете понекад, неки никада.

„Какав добро обављен посао, Смрти/ какав успех/ срушити такву тврђаву”, лепо је и осећајно Данило Киш описао трагични одлазак госпође М. Т., али, ако се вратимо на почетак текста, који је прецизно дефинисао крај, онда посао Смрти и није био тежак.