Dostignuće gospođe M. T.

„Kako je teško celog života biti jači nego što si u stvari.”

Kakav život, kakav kraj. Mira Trailović znala je da nije važno da se bolesti izleče nego da se sa njima živi. I ona je živela, dok joj nisu oduzeli pozorište zbog kojeg je živela.

„Apsurd to je lucidni razum koji uviđa svoja ograničenja”, rekao je Alber Kami.

Verujem da je nemoguće iz današnje perspektive racionalno objasniti domete onoga što je pre gotovo šezdeset godina uradila Mira Trailović osnivajući Bitef i potom Bitef teatar. Prošlo je dovoljno vremena za analizu, koju treba započeti istorijskim kontekstom, jednostavnom, čak površnom analizom, jer o blokovskoj podeli sveta može se pronaći dovoljno literature. Betonski zid koji je polutio Berlin, i Nemačku, simbolizovao je to vreme, kada se teško prelazilo na drugu stranu, ali Mira Trailović je smislila način za sastanak, za kontakt u „zemlji seljaka na brdovitom Balkanu”, u belom gradu što „sjaji kao iskopan stari mač”. Znala je će Semjuel Beket, Ežen Jonesko, Žan-Pol Sartr, Žan Žene, Grotovski, Ljubimov, Bulat Okudžava, Tadeuš Kantor i drugi, i svi koji stignu do grada „što peva vedro, sa grmljavinom dalekom” pronaći mesto, neki klimavi sto u uglu pozorišnog kafea ili trošni plišani dvosed u holu teatra, gde će pričati o Šekspiru i Gogolju.

Može se analizirati dostignuće gospođe M. T. preciznom konstatacijom o tadašnjem načinu komuniciranja, recimo, preko ili duž pomenutog zida, ili od Lamanša do Baltika ili od Lofotskih ostrva do Krita – u dobu u kojem postoje fiksni telefon i pisaća mašina. Televizija je tek u povoju, fotografija više nije dovoljna.

Možemo objašnjavati domete umetničkog čuda gospođe M. T. mogućnostima putovanja. Letele su „karavele” i „daglasi”. Moglo se „vlakom prema jugu” ili istoku, do Kijeva ili Moskve, u grombi kaputu, s lanč-paketom i strpljenjem pred ledenoplavim očima ruskih carinika. Automobilom je bilo komotnije, ali su putevi bili loši. Kako su gospođa M. T. i njen saputnik i sapatnik Jovan Ćirilov odlazili u svet da pronađu dijamant eksperimenta, tako su i odabrani dolazili kod nas, „do zvezda, što kazuju put Suncu, u tvoj san”.

Nije bilo lako doći „do kamena strmog”, stići iz tavnih daljina, iz budućih priča, ali biti u Beogradu, Srbiji, Jugoslaviji, biti deo Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala značilo je svima i nije se moglo meriti racionalnim vrednosnim skalama. Možda zbog toga Bitef, čedo i čudo Mire Trailović, više cene oni, stranci, što su ovde bili, ili bi u Beograd da stignu, tragom svojih uzora, nego mi u Srbiji.

Dolazili su čak i kada su vlasti na ljubazan poziv iz godine u godinu poslat poziv odgovarale rečenicom: „Vi morate znati da SSSR, kao i u ekonomiji, ne izvozi eksperimente, nego gotove proizvode”. Deset godina traganja za Teatrom na Taganjki. Za Ljubimovim.

I to je – dostignuće, a ono poput naučnog dela, podrazumeva posvećenost i upornost. Otkriti, pokazati svetu, dokazati vrednost – to je bila misija gospođe M. T. u kojoj je – znala je to, a svedočio je i Ćirilov – morala biti jača nego što je bila. „A biti il’ ne biti – pitanje je sad”.

Živimo u zemlji u kojoj se mnoge stvari „dešavaju prekasno, samo se umire prerano”. Mira Trailović je umrla rano, ali je za svoga vakta hodala ispred svog vremena, ispred našeg vremena, ispred svega što i sada zamišljamo kao inovativno i novo.

Prošlo je trideset pet godina od smrti Mire Trailović. Otišla je gospođa iz velikog sveta, kako je Feliks Pašić nazvao gospođu M. T. , rođenu u Kraljevu, vaspitanu u Beogradu, pet meseci nakon što je osnovala Bitef teatar. Trideset pet godina svi smo imali prilike da joj se odužimo, a čini mi se nismo ili nismo dovoljno, mada to neki čine često poštujući njen amanet, neki se Mire Trailović sete ponekad, neki nikada.

„Kakav dobro obavljen posao, Smrti/ kakav uspeh/ srušiti takvu tvrđavu”, lepo je i osećajno Danilo Kiš opisao tragični odlazak gospođe M. T., ali, ako se vratimo na početak teksta, koji je precizno definisao kraj, onda posao Smrti i nije bio težak.