Недовољно развијене сцене

Плесна инсценација „Пут у Дамаск” у кореографији Исидоре Станишић, изведена на сцени Београдског плесног центра, за основу узима истоимену Стриндбергову драму, у којој прогонитељ хришћана на путу за Дамаск доживљава духовно просветљење, након чега и сам постаје хришћански верник. Заправо, то је прича из живота светог Павла. Али, представа се не бави оваквим видом духовног преображаја. Она указује на пуку испразност и површност савременог живота, са тенденцијом да на крају актери представе доживе одређени вид катарзе и повратак суштини живљења у свом унутрашњем бићу.

Наиме, Исидора Станишић реферира на свет моде као на рејон где се најексплицитније одсликава савремена потреба за приказивањем спољашњег, опседнутост само оним што се види, процењује и на крају прихвата као мерило људског квалитета. Представа почиње занимљивом плесом фразом у којој неколико играчица игра у ципелама на штикле, са кацигама на глави. Оне овде карикирају лажни гламур покретима који су спори, изузетно самозадовољни и арогантни. Затим се смењују кратке глумачко плесне секвенце, од којих су неке врло духовите,младић пролази преко сцене у великој црној бунди, да би смањивањем својих корака нестао у свом огртачу, и заправо се трансформисао у њега. Људи постају само ствари, оне ствари којима неумитно робују, постају љуштура, омотач, етикета. Затим на сцени видимо две играчице које се опсесивно баве својим асесоарима – једна капом, а друга минђушама. Оне су сасвим опседнуте испразним, и у дуготрајном понављању, потпуно обесмишљеним радњама током којих симулирају кратак, исто тако потпуно обесмишљен разговор. Ствари поново надвладавају индивидуу, опседнутост њима потире сваки дијалог и могућност комуникације.

Лепа је сцена у којој играчице облаче дугачке сукње и играју у сливеној плесној целини. Сукње обогаћују покрет, дају му ширину и тај ефекат је овде важнији него сама игра – важно је бити експониран, задивити, освојити. Једна играчица покушава да добије исти ефекат тако што ставља своју сукњу испод вентилатора.

У завршној сцени слушамо песмуSomewhere over the rainbow, извођачи облаче купаће костиме, симулирају скокове у воду, опуштају се, сунчају... и коначно излазе из улога које су сами себи наметнули.

Међутим, проблем представе „Пут у Дамаск” лежи на првом месту у самом амбијенту сале Дома културе Вук Караџић – који одскора носи и име Београдског плесног центра. Наиме, овом простору мањка позоришне топлине, па се атмосфера комада мора још студиозније и промишљеније градити. Сцена делује врло огољено, што у неким тренуцима одговара самој теми комада, али у некима би боље решено осветљење или занимљива сценографија допринели јачем ефекту. У домену кореографије мањкавости представе леже у недовољно развијеним сценама – ауторка има занимљиве идеје које онда развија више на нивоу скице, геста, гега, него у правцу комплексне дамско-плесне целине. На пример, на празној сцени седе две девојке, непомичне, и испуштају гласне узвике, симулирајући игру тениса. Дакле, ауторка реферира манир у једном помало снобовском, елитистичком спорту, а овде се иронично поиграва са идејом злоупотребе истог зарад позе, статуса, пуког престижа... Али, овај занимљиви поступак, као и још неколико сличних у представи, остаје недоречен, завршава се пребрзо, без могућности даљег развоја.

Играчи су били добри и уиграни – на првом месту Милица Писић, Тијана Прендовић и Драгана Милошевић, сценски занимљив и шармантан био је Чарни Ђерић, две симпатичне епизоде донеле су Бојана Денић и Ана Дубљевић, а причу је убедљиво пратила музика Ање Ђорђевић.

Представа „Пут у Дамаск” има добро идејно полазиште, она на занимљив и духовит начин провоцира једну од важних друштвених тема, па је штета што нека сценска и кореографска решења нису до краја реализована, компактније повезана у целину, што није „нагажено” на тему, уроњено још дубље и тиме остварен јачи и упечатљивији ефекат.