Nedovoljno razvijene scene

Plesna inscenacija „Put u Damask” u koreografiji Isidore Stanišić, izvedena na sceni Beogradskog plesnog centra, za osnovu uzima istoimenu Strindbergovu dramu, u kojoj progonitelj hrišćana na putu za Damask doživljava duhovno prosvetljenje, nakon čega i sam postaje hrišćanski vernik. Zapravo, to je priča iz života svetog Pavla. Ali, predstava se ne bavi ovakvim vidom duhovnog preobražaja. Ona ukazuje na puku ispraznost i površnost savremenog života, sa tendencijom da na kraju akteri predstave dožive određeni vid katarze i povratak suštini življenja u svom unutrašnjem biću.

Naime, Isidora Stanišić referira na svet mode kao na rejon gde se najeksplicitnije odslikava savremena potreba za prikazivanjem spoljašnjeg, opsednutost samo onim što se vidi, procenjuje i na kraju prihvata kao merilo ljudskog kvaliteta. Predstava počinje zanimljivom plesom frazom u kojoj nekoliko igračica igra u cipelama na štikle, sa kacigama na glavi. One ovde karikiraju lažni glamur pokretima koji su spori, izuzetno samozadovoljni i arogantni. Zatim se smenjuju kratke glumačko plesne sekvence, od kojih su neke vrlo duhovite,mladić prolazi preko scene u velikoj crnoj bundi, da bi smanjivanjem svojih koraka nestao u svom ogrtaču, i zapravo se transformisao u njega. Ljudi postaju samo stvari, one stvari kojima neumitno robuju, postaju ljuštura, omotač, etiketa. Zatim na sceni vidimo dve igračice koje se opsesivno bave svojim asesoarima – jedna kapom, a druga minđušama. One su sasvim opsednute ispraznim, i u dugotrajnom ponavljanju, potpuno obesmišljenim radnjama tokom kojih simuliraju kratak, isto tako potpuno obesmišljen razgovor. Stvari ponovo nadvladavaju individuu, opsednutost njima potire svaki dijalog i mogućnost komunikacije.

Lepa je scena u kojoj igračice oblače dugačke suknje i igraju u slivenoj plesnoj celini. Suknje obogaćuju pokret, daju mu širinu i taj efekat je ovde važniji nego sama igra – važno je biti eksponiran, zadiviti, osvojiti. Jedna igračica pokušava da dobije isti efekat tako što stavlja svoju suknju ispod ventilatora.

U završnoj sceni slušamo pesmuSomewhere over the rainbow, izvođači oblače kupaće kostime, simuliraju skokove u vodu, opuštaju se, sunčaju... i konačno izlaze iz uloga koje su sami sebi nametnuli.

Međutim, problem predstave „Put u Damask” leži na prvom mestu u samom ambijentu sale Doma kulture Vuk Karadžić – koji odskora nosi i ime Beogradskog plesnog centra. Naime, ovom prostoru manjka pozorišne topline, pa se atmosfera komada mora još studioznije i promišljenije graditi. Scena deluje vrlo ogoljeno, što u nekim trenucima odgovara samoj temi komada, ali u nekima bi bolje rešeno osvetljenje ili zanimljiva scenografija doprineli jačem efektu. U domenu koreografije manjkavosti predstave leže u nedovoljno razvijenim scenama – autorka ima zanimljive ideje koje onda razvija više na nivou skice, gesta, gega, nego u pravcu kompleksne damsko-plesne celine. Na primer, na praznoj sceni sede dve devojke, nepomične, i ispuštaju glasne uzvike, simulirajući igru tenisa. Dakle, autorka referira manir u jednom pomalo snobovskom, elitističkom sportu, a ovde se ironično poigrava sa idejom zloupotrebe istog zarad poze, statusa, pukog prestiža... Ali, ovaj zanimljivi postupak, kao i još nekoliko sličnih u predstavi, ostaje nedorečen, završava se prebrzo, bez mogućnosti daljeg razvoja.

Igrači su bili dobri i uigrani – na prvom mestu Milica Pisić, Tijana Prendović i Dragana Milošević, scenski zanimljiv i šarmantan bio je Čarni Đerić, dve simpatične epizode donele su Bojana Denić i Ana Dubljević, a priču je ubedljivo pratila muzika Anje Đorđević.

Predstava „Put u Damask” ima dobro idejno polazište, ona na zanimljiv i duhovit način provocira jednu od važnih društvenih tema, pa je šteta što neka scenska i koreografska rešenja nisu do kraja realizovana, kompaktnije povezana u celinu, što nije „nagaženo” na temu, uronjeno još dublje i time ostvaren jači i upečatljiviji efekat.